Аутори

Наталија Тасић, Ниш

Наталија Тасић, рођена је 03. јула 1999. године у Нишу. Студент је на грађевинско-архитектонском факултету.
Своју љубав према писању почела је да показује још са 14 година, када почиње један прелепи ролекостер у њеном трагању - како да се избори са свим емоцијама које осећа.
“Писање је одувек било нешто у чему сам налазила утеху и излаз. Када год нисам знала где ћу, окретала сам се папиру и оловци.”
Заљубљена је у љубав.
На друштвеној мрежи ,,инстаграм'' има профил под псеудонимом “нереалнореална” где објављује краће делове својих песама.

 Марко Јовановић, Ниш

Марко Јовановић, рођен је 1981. године у Нишу, где и данас живи и ради.
Завршио је Природно-математички факултет, одсек за географију.
Таленат за писање наследио је од покојног деде Миодрага Милутиновића, који је и сам писао, и чије су приче дале смер Марковим рукописима.
Чврсто коренима везан за родни крај, уме да каже за себе како га је задојила Јужна Морава, а обронци Малог Јастрепца отхранили.
Бави се планинарењем, сакупљањем лековитог биља и гљива.
Ожењен Драгославом, отац Василија.

Анна Дее, Нови Сад

Анна Дее, рођена је 1995. године у Новом Саду.
Основне студије дефектологије завршила је на Медицинском факултету у Новом Саду. Даље школовање наставља у Београду.
Ради у ,,ШОСО’’ Милан Петровић, у дневном боравку за децу и младе са сметњама у развоју.
2020. године илустровала је књигу Фуга Идеарум аутора Марка Галића.
Од своје 6.године бавила се шахом. Неколико пута освојила је градско првенство.
Крајем 2023. године имала је своју другу изложбу радова под називом ,,Изгубљени лавиринти успомена детињства’’ на Француском институту у Новом Саду.

 

Маја Марковић, Свилајнац

 

Маја Марковић, рођена је 23.02.1986. По занимању је инжењер шумарства.
Пише прозу, поезију и афоризме. Прве песме објављене су у зборнику „Рес“ , књижевног друштва „Сазвежђа“ 2001. године при општинској организацији Црвеног крста у Свилајнцу.
Објављивала је текстове у форми блога на онлајн порталима ,,Wаннабе магазин“ 2014. године  и на порталу Аска.рс током 2020. године.
2019. године њена прича „ На трапезу“ уврштена је  у зборник ,,Црте и резе“ , књижевног конкурса Андра Гавриловић, у организацији Ресавске библиотеке из Свилајнца.
2020. године њена песма „Мимоход“ објављена је у фанзину ,,Шраф“.  
Њени афоризми објављивани су у „Политици“ и „ Вечерњим новостима“.
,,Невидљиво наслеђе“ њен је први објављени роман.
Живи у Свилајнцу.

 

Катарина Кујунџић, Београд

 

Kатарина Kујунџић, рођена је 19. јануара 1976. године у Београду, где и данас живи и ради.
Аутор је романа ''Димензије њеног времена'' (2020. Kњижевна омладина Србије), који је због своје посебности као књижевног првенца, правог филозофског приступа и предивног психолошког профила ликова у њему, убрзо доживео и своје друго издање.
Kатарина верује у истину и у предодређеност. Верује у љубав и доброту. Верује у Бога. И верује да је дан њеног рођења дар и у исто време посебна одговорност према животним изазовима и сопственом развоју у сваком смислу.

 

 

Марина Николић, Шабац

 

Марина Николић, рођена је у Ваљеву 26.01.1989. године.

Завршила је Ваљевску гимназију, а дипломирала на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

По занимању је мастер професор енглеског језика и књижевности. Живи и ради у Шапцу, запослена као наставник енглеског језика у ОШ ,,Стојан Новаковић''.

Објављује поезију од 2022. године. До сада је награђена:

 

- првом наградом на конкурсу за најбољу песму посвећену ћирилици у организацији манифестације ,,Ћирилична баштина'' Бајина Башта 2022. године

- другом наградом на конкурсу за најлепшу песму намењену деци за 2022. годину од стране КУД Грабовац, Трстеник

- првом наградом на шестом Међународном распису родољубиве и епске поезије КК ,,Вуково перо'' из Лознице 2023.

- првом наградом на конкурсу ,,Момчилова фрула'' у организацији Сабора фрулаша Србије и библиотеке ,,Браћа Настасијевић“ Горњи Милановац 2023.

и многим другим.

Исидора Папић, Београд

Божо Никчевић, Никшић (Црна Гора)

Мирјана Матић, Београд

 Илија Станковић, Мали Пожаревац ( Сопот )

Наташа Радовић, Београд

Бојан Станковић, Беч ( Wienna, Austrija )

Бранко М. Јовановић, Нови Сад

Маја Вујацков - Београд

Ива Јевтић, Ваљево

 Слободан Врховац, Бања Лука, РС, БИХ

Оливера Вујаклија, Београд

Ковиљка Гавриловић, Пале, РС, БИХ

Никола Лазовић, Београд

 

Злата Љубеновић Томић, Ниш

Босиљка Остојић, Београд

,,Из равнице сам. Живим у два века. Моје село носи назив Салаш Црнобарски, тешко се памти, али када га једном посетиш пожелиш да у њему заувек останеш. Сви мисле да сам из Војводине, а из Мачве сам, предивне равнице карактеристичне историје. Све реке су ми Дрина јер сам крај ње одрасла. Поезију сам почела прво да изговарам док сам још била дете које се играло у дворишту, а почела сам да је пишем у Новом Саду док сам седела на старој ружичастој подераној фотељи и чекала да кренем на воз за Београд. Сунцокрет ми је омиљени цвет. Тара ми је најдража планина. Слобода је моја борба. Љубав је моја револуција. Осмех је мој избор. Пишем јер не желим да моја душа оћути говор срца.''

Немања Ангеловски, Вршац

 Лука Јерковић, Вршац

Милош Лалатовић, Никшић, Црна Гора

Ковиљка Гавриловић, Пале, Источно Сарајево, БИХ

Иван Тошин, Зрењанин

Милана Милановић, Нови Жедник, Суботица

Милош Ђурић, Смедерево

Мирјана Абрамовић Поповић, Београд

Kосовка Kовачевић–Вукас - Београд

 Гроздановић Милан, Ниш

Војислав Тонић, Вршац

Филип Перић, Лозница

Kатарина Kујунџић, Београд

 Јелена Жикић, Бечеј

Дафина Милутиновић, Шапине, Пожаревац

Срђан Кондић, Пожаревац

Срђан Кондић, рођен је 1977. године у Пожаревцу, где и данас живи.

Мила Михајловић, Рабовце, Липљан

Мила Михајловић, рођена је 2005. године у Суботици. Тренутно живи на Косову и Метохији у мултиетничком селу Рабовце у општини Липљан.
О себи, између осталог, каже:
,,Изузетно волим да путујем, да упознајем друге културе, да се сусрећем са традицијама истих и да та искуства делим са разним људима око мене. Такође јако волим животиње и обожавам да проводим време у њиховом присуству. Поред тога, волим да делим правду и кад су сви залуђени лажима. То ми је најдражи хоби. Активисткиња сам за људска, дечија и женска права и моја страст је борба. Борба за егзистенцију, борба за правду, борба за нормалан живот и сва потребна и првенствено неопходна права једног бића, а најбитнија борба коју ћу икада за време свог живота водити јесте борба за љубав без начела. Нисам поборник било каквих врста доминација и супериорности једног људског бића над другим, нити подређености. Ја се залажем за слободу и сне. Нисам део друштвених норми и с поносом говорим да сам њихов антоним. Мој живот је мој сан, а ја стремим ка томе да га максимално остварим.“

  Слободан Врховац, Бања Лука, РС, БиХ

Слободан Врховац, рођен је 1960. године, у селу Чивчије, општина Прњавор, Република Српска. Живи и ради у Бања Луци, РС.
,,Свет у коме живи га несебично шиба, али он одолева тако што, чврсто и неколебљиво, верује у Оног који је победио свет (Јн 16,33).
Сведок је у времену у коме фарисејство доминира, али се није поколебао јер истински служи Богу. У Цркви је често  на удару противника, али и својих. Сведочи Истину, а од лажи страда. Воли људе и многи ми узвраћају љубав.
Песме пише са циљем да, на свој начин, сведочи време у коме живи.

Марија Ристивојчевић, Београд

Марија Ристивојчевић, рођена је 1991. године у Шапцу. Након завршене средње школе уписала је Филолошки факултет у Београду, смер српски језик и књижевност.“Поезија је за мене место где живи све оно што нас је истински дотакло у сусретима са другима и самим собом. Све оно што често остане неизговорено, а наслути се у погледу. Што нас и покреће и зауставља, и ломи и саставља. Све оно због чега замишљени дочекамо јутро.”

Николина Бајић, Бачка Паланка

 Теодора Петровић, Београд

Теодора Петровић, рођена 1995. године у Ужицу. Живи и ради у Београду.
,,Чудно је како човек лакше даје описе оног што га окружује но себе самог.
Али, ево пар речи и о мени:
За себе бих рекла да сам сваки стих исписан у књизи, пролећни немир и јесењи прамен магле.
Рекла бих, такође, и то да јако волим овај свет и живот, али се често осећам неснађено. Верујем у чуда, верујем у ванпросечно и ванвременско. Волим кад волим! И ситнице су ми јако битне, јер се човеков живот састоји из ситних и храбрих корака ка великим циљевима. Волим мирис кише, прегршт звезда у ситне сате, грлен смех и заласке Сунца.
На емоцијама, такође, ретко штедим себе. Мада, и када бих желела да уштедим неку чврсто верујем да би ми то само одмогло. Јер, све што прећутно остане у човеку мења суштину њега самог. 

Никола Срдановић, Београд

Никола Срдановић, рођен је 1991. године у Београду, где и данас живи и ствара. У детињству је волео да прича приче на касетофону док се снима, да затим снимак са уживањем слуша. Временом је маштао да постане Суперхерој који ће променити свет, јер га је заинтересовала фантастика попут Харија Потера, Господара Прстенова и слично. У каснијем периоду његовог живота, 2009. године, сазнао је за филм ,,Аватар'' и од тада се његов живот мења. Узима папир и оловку и креће да пише своју причу која касније добија смисао кроз речи и реченице, када цео текст почиње лагано да се слаже. Његова је жеља да једног дана постане сценариста доброг филма, заснованог на причи ,,Свет спавача''.

Милан Пенезић, Нови Сад

Валентина Вања Дабић, Смедерево

Уна Радовић, Београд

Маријана Љ. Јовановић, Нови Сад

,,Рођена сам у Новом Саду 24.08.1960. Нови Сад ми је град у коме сам одрасла, ишколовала се, заљубила се, удала се,  постала мајка и радим у њему више од 30 година. Једном речју обожавам свој родни град. Завршила сам електротехнички факултет, смер електроника,  јер је то било паметно за живот. По занимању сам информатичар и радим у Електропривреди Србије. Хоби и највећа љубав ми је одувек била књижевност.
Пишем од 2015. Писање кратких прича служи ми као издувни вентил за душу и тело.''

Милица Шојић, Београд

Дарко Којић, Вршац

Дарко Којић је рођен 1974. године у Вршцу где и данас живи и ради. Афирмисао се као писац који својим делима безусловно покушава да оснажи националну и духовну свесност и идентитет код свог народа, обраћајући посебну пажњу на унутрашње особености појединца. Његов вишегодишњи књижевни рад представља продужену руку активизма у више пронационалних организација. Ожењен је и поносни отац двоје деце.

 Као део Књижевне омладине Србије, до сада је објавио четири романа:

* „Стеге и ланци“ (2014), добитник прве награде књижевног конкурса ,,Пегаз'', чиме је роман проглашен најбољим романом првенцем поменуте издавачке куће те године,

* „У прошлости кад те сретнем“ (2015), добитник прве награде књижевног конкурса ,,Раскршћа'' за афирмисане ауторе,

* „Пронађени огањ“ (2017), добитник прве награде књижевног конкурса ,,Раскршћа'' за афирмисане ауторе,

* ,,Lapsus memoriae’’( 2019.), у ужем избору за књижевну награду ,,Раскршћа''.

а учествовао је и у пројекту групе аутора под називом „Савремене српске приче“ (2017), такође у издању Књижевне омладине Србије, са својом причом ,,Безимена на банатском ћошку''.

 Kатарина Ђурђевић, Београд

Снежана Ореб, Нови Сад

Сашa Тадић, с. Милошевци, општина Лакташи, РС, БИХ

Данијела Стојковић Миловановић, Лесковац

Биљана Ерић - Трстеник

Биљана Ерић, рођена у Трстенику, где и данас живи и ствара.

 

Ива Херц, Крагујевац

Ива Херц (Iva Herz) је псеудоним под којим све своје рукописе потписује Ивана Петровић. Рођена је 1986. године у Крагујевцу (Србија).  По занимању је мастер-учитељ. Пише песме и кратке приче. Као песник, добитник је награда: ,,Џојсов Књигослов” (коју јој додељује ,,Звездани Колодвор” – часопис за уметност и културу (Београд)), ,,Ђурђевдански Венчић” (Крагујевац) и ,,Песнички Весник” (Алексинац). Своје песме објављује у књижевним часописима и зборницима. Живи и ради у Крагујевцу.

 

 

 

 

Светлана Дуњић, Čačak

Светлана Дуњић, рођена 1971. године. Живи и ради у Чачку.
Рођена и одрасла у свештеничкој породици.
Јединица, замишљена и заинтересована, остварена као мајка и супруга.
Завршила техничке студије, управљала јавним предузећем, воли да ради са људима и за људе.
Чита од малих ногу, пише тешко и са прекидима.
Поверава се најбољој пријатељици и духовнику.
Своје духовне потребе, осим кроз литературу, остварује честим путовањима и дружењима.
Одана, пожртвована, мршава, висока, светла и далека.
У људима види више добра него зла и више муке него задовољства.

Марио Милосављевић, Параћин

Јелена Стаменковић, Ниш

Јелена Стаменковић, рођена је 1992. године у Нишу, у граду за који каже: ,, град са душом сличном као мојом – која љуби стабилну и зрелу традицију и старину, а лако је рањавају лабилне и неуке новине.''
Дипломирала је на Филозофском факултету - одсек Србистика. Своје образовање наставља на мастер студијама филологије, модул - српски језик.

Летица Миловановић, Бор

,,Кроз живот сам увек корачала смелим корацима, поносно носећи на леђима и поразе и победе са истим жаром. Порази су ме чинили јачом, храбројом и смелијом, а победе давале снагу и спознају да могу стићи до циља, а њега сам знала одувек. Знала сам да хоћу бити своја. Имала сам пријатеље међу лошим људима, до оних са префиксом -  доктор наука. При том, моја личност није била умањена ни уколико бих попила кафу са неким ко је био на ивици закона. То је његов печат, а не мој.

       А ко сам ја? Питање које ме је навело на дубоко размишљање. И баш као што рече мој професор математике из средње школе, Алекса Срданов: ” На питање ко си ти, људи ће увек набројати оно што нису, или шта мисле да јесу, али никада праву истину.” Зато сам почела сам да истражујем - ко сам ја?

      Дете рођено у сељачкој породици јанура далеке 1970. године. Дете које је расло у патријархалној средини, васпитавано онако како су ти простодушни сељаци, који су се звали мојим родитељима, најбоље знали и умели. Дете које је ни само незнајући како, још са седам година почело да схвата ће живот бити непрекидна борба.

        Ни данас нисам заборавила огромне школске степеницена на чијем сам врху стајала као на пиједесталу, из разлога што сам за једног првака савршено читала ћирилицу и латиницу. На моје место је убрзо стављен неко чија је вредност била много мања.

Касније сам се много пута налазила у ситуацијама да будем постављена на многе пиједестале, али сам их увек вешто избегавала. Сама чињеница да сам до њих стигла, мени је био успех. На трон су постављани нечији и склањани кад би постали ничији. А ја сам одувек била своја. Тврдоглава,  безобразна, и упорна. Да, то сам била и остала и дан данас.

       Сада, после готово педесет година, кад погледам иза себе, видим малену девојчицу како седи на огромном камену за који нико није знао да јој објасни како се ту нашао, и замишљено гледа у будућност. Пут од ње до мене је баш онакав кавим га је са тог камена замишљала. Трновит, тежак, са многобројним одласцима и нити једним повратком. Пут са јасним циљем и здравим амбицијама.

Срећна сам и задовољна својим животом, послом који радим и највећим богатством које имам - моја два сина, Стефан (20 година) и Бранислав ( 14 година).''

Аљоша Љубичић, Београд

Аљоша Љубичић рођен је 1990 године у Београду где је завршио Средњу медицинску, а потом и Вишу медицинску школу. Од најранијег узраста посвећен је кошарци, па и свој професионални пут наставља у спорту, као физиотерапеут у кошаркашком клубу из Београда. Kаријера га даље води у Бахреин, а затим у Kувајт. Тренутно живи и ради у Београду.
Писао је од увек, али за себе. Мисли које није осећао да може да дели са другима стављао је на папир. Скуп прича које је писао још као средњошколац спојио је у роман „Стајалиште 21“. Аљоша никада није имао додира, нити отворену наклоност ка књижевности и овај роман је велико изненађење за његово ближе и шире окружење. А за њега део који је недостајао.
Он пише у првом лицу, о одрастању и сазревању тинејџера. Његов стил је искрен и непретенциозан и са лакоћом нас ставља у свет и главу једног средњошколца. Срећемо се са наметнутим очекивањима, друштвеним изазовима, лошим и добрим одлукама и унутрашњим борбама. Аљоша нам аутентично дочарава ликове, ни добре, ни лоше, као у стварном животу. Kаже да је свака сличност са људима и догађајима случајна, али чак и да је тако, стил писања омогућава нам да све ликове препознајемо и у нашим животима.
Такође, он верује у искреност и правичност, у исправно и погрешно, црно и бело. Људи који га знају рекли би да је песимиста, али романом „Стајалиште 21“ даје светло на крају тунела младим људима којима је одрастање у данашњем окружењу све теже.  

Цвијетин Баја Лобожински, Лаћарак, Ср. Митровица

Наташа Касаш, Нови Сад

Наташа Kасаш, рођена 1983. године у Смедереву. Живи и ради у Новом Саду.
Добитник је више награда и признања за свој књижевни рад, као што су:
Добитник друге награде за поезију на Првом међународном фестивалу поезије и кратке приче "Раде Томић" у Новом Саду 2012. године.
Објављена најбоља награђена књижевна критика у књизи "Млади о прози и поезији Драгог Тасића" 2014. године.
Добитник признања за учешће на Првом међународном књижевном конкурсу књижевног клуба “Златно перо” Kњажевац, 2016.године, уз објављивање збирке награђених радова, и др.

 Горана Ерак Стевановић, Нови Сад

Горана Ерак Стевановић рођена је 1992. године у Новом Саду.

Од својих ситних корака жели да постане лекар и песник, лекар по узору на своје родитеље, док дар записа својих мисли наслеђује од брата.

У Основној школи чини део редакције часописа „Мали индекс“, осмишљава школске представе и води неколико телевизијских емисија на новосадским каналима.    Осваја прву награду на такмичењу „Никола Тесла“.

Завршава и Архимедесову школу за математичаре.

Године 2007. написала је песму „Ћирилица“, која је сврстана у „Заводу за интелектуалну својину“ као химна ћириличног писма, а потом и компонована.

Захваљује се својој разредној, професорици Милици Попов, која је подстакла њено писање.

У Јовиној гимназији, коју завршава као носилац Вукове дипломе, почиње да пише поеме и упловљава у свет данашњег рукописа (захваљујући професорици Мирјани Грдинић).

Tрећи разред гимназије завршава у Хјустону (САД), где осваја награду „Celebration of Poets 2009“ и објављује песму „Chamber of Secret Soul” (Скривена одаја душе).

Медицински факултет уписује 2011. године, и наредних шест студијских година осваја Награде Универзитета за најбоље студенте, за сваку годину студија. Добитник је стипендија Министарства просвете, науке и технолошког развоја као и стипендије Доситеја за надарене студенте.

Године 2017. завршава студије медицине и уписује докторске студије.

Почетком 2018. године започиње специјалистичке студије из радиологије и добија посао у акцији министарства „Запошљавање 100 најбољих студената Републике Србије“.

Душан Церанић, Апатин

Михаило Прошевски, Вршац

 ,,Рођен сам 17. 12. 1957. године у Гевгелији. Живео сам у Врању, Скопљу, К. Митровици, Х. Новом, Сарајеву и Задру.

Љубитељ личног усавршавања. Пратилац научних и културних дешавања.

Вишедеценијски члан најбоље групе певача „Исток десет“ из Вршца у којем данас живим.''

Бранка Попић, Босанска Градишка, РС, БИХ

Бранка Попић, рођена je1966. год. у Високом, гђе је завршила основну и средњу школу. Потом уписује Југословенску књижевност и сх/хс језик на Филозофском факултету у Сарајеву.   
Након три године обуставља студије и препушта се врлетима живота. Иако од најранијег ђетињства пише, у том тренутку оставља перо у немогућности да се снађе у новим приликама.
После много лутања и спотицања, зауставља камен и поновно почиње да пише. Резултат тога су три необјављене збирке поезије и једна објављена, 2018.год. под називом "Рубац у руци" за коју осваја треће мјесто престижне награде "Пегаз", Kњижевне омладине Србије.
Објављује поезију у разним зборницима, заједничким збиркама и књижевним часописима.
Живи у Босанској Градишци.
Збирка поезије ,,На латици кап'' њена је друга објављена књига.

Ивана Павловић, Београд

Дамир Костовски, Нови Сад

Дамир Костовски је рођен 1989. године у Пожаревцу.

Са деветнаест година уписује и завршава Правни факултет Универзитета у Новом Саду, где и данас живи и ради, борећи се за правду.

За њега се може рећи да је спој неспојивог. Са једне стране он је мајстор борилачке вештине Аикидо, којом се професионално бави пуних осамнаест година, док са друге стране његов живот испуњавају боје, речи и музика. Испрва је као дете пресликавао цртеже из разних енциклопедија, да би на крају почео да четкицама осликава оно што ствара његова машта. Испрва као дете је шакама лупао о кофе и каце, да би временом у руке узео палице и почео да ствара прве ритмове на бубњевима.
Али је писање његова прва љубав. Прве речи су потекле док је још био дете, једног топлог маја, под тремом црвених, пуних ружа. Трошиле су се графитна срца, низале испуњене странице једна за другом, и тако годинама. Сада, када је одрастао, странице су се спојиле у први роман, графитну оловку заменило је перо чијим мастилом попуњава бела поља, и својим мислима удише живот. Иако верује да је његовог писање његов дар и његово проклетство, он такође верује да су перо и речи пут до бесмртности.

И зато наставља да пише...

Сања Вукосављевић, Београд

Сања Вукосављевић је професор српског језика и књижевности и писац.

Њен први роман „Игра сенки“ објављен је 2015. године.
Ауторка је и кратке приче под називом Три речи, објављене у зборнику „Савремене српске приче“ 2017. године.
Наставак романа „Игра сенки“ и други део серијала објављен је под насловом „Игра маски“ 2018. године.

Горан Малбаша, Stockholm, Шведска

Горан Малбаша је рођен у Аранђеловцу 1970. године где је завршио основну и средњу школу. Дипломирао је на Вишој технолошкој школи и на Факултету техничкух наука.
До сада је објавио збирку приповедака Снајпериста и друге приче (2008) и роман Анђео и стриптизета (2014).
Писао је за часопис „Излог културе“ као и за дневне листове „Вечерње новости“ и „Политика“.
Живи и ради у Штокхолму.

Мила Миљанић, Београд

Мила Миљанић рођена је 1980. године у Београду који по завршеној средњој школи, услед прилика у земљи, напушта. Након 12 година проведених путујући по Француској, Немацкој, Италији, Кореји, Индији, Кини, Јапану, Тајланду...враћа се свом родном граду где заснива породицу са којом и даље често путује, јер верује да што више култура и људи упознамо и што више километара пешке пређемо, то лакше у свему што нас окружује спознајемо лепоту и доброту.
Пише песме, приче, бајке и драмске текстове за децу од којих један чека на извођење у позоришту Славија. Инспирацију за писање налази у свему око себе, јер су и љубав и срећа исто као порази и патње потребни да би се зрило и спознао мир.
Највише је радује осмех њене деце која су јој непресушни извор радости.
Живи и ради у Београду.

Радомир Раша Чваркић, Нови Сад

Радомир Раша Чваркић рођен је 1982. године у Зрењанину, у породици чије је порекло из Мађарске, Босне и Херцеговине и Македоније.
Књигу посвећује својим прецима.

Марија Бастић, Београд

Марија Бастић је рођена 23. фебруара 1981. године у Београду.
Средњу медицинску, Учитељски факултет и постипломске, магистарке студије је завршила у Београду.
Као професор разредне наставе ради у основној школи и у свом раду са децом практикује „игролику наставу“ и холистички приступ учењу кроз луткарско-драмске игре. Њен рад и идеје на ту тему су биле објављене у Просветном прегледу и Образовној технологији и излагани у Музеју примењене уметности у Београду. Део те иницијативе представљају и поучне приче о животињском свету које се налазе у књизи “Весела дружина“,коју је објавила издавачка кућа „Витез“ 2014. године.
Добитница је награде на међународном конкурсу “У част учитељу“, за креативни рад из области образовања, васпитања, науке, уметности, културе и спорта. Аутор је пројекта Еколошка модна ревија “Трешн-фешн“ који је награђен од стране Друштва учитеља Београд. Оснивач је „Јанковог позориштанцета“ у коме ученици јавним наступом представљају шта су научили кроз радионице и слободне активности у школи.
Са својим ђацима осваја другу награду на 25. фестивалу Позоришних игара деце Београда 2010. године.
Пише драмске текстове и прави лутке које користи као наставно средство у свом раду. Друштво учитеља Београда 2017. године награђује њен рад на ту тему. Две представе чији је аутор представљене су на међународној конференцији за драмско образовање и самообразовање удружења БАЗААРТ, ДКЦ Београд, Малим позориштем „Душко Радовић“, Центром за драму у едукацији и уметности CEDEUM и Учитељским факултетом Свеучилишта у Загребу.
Са представом „Лепе речи“ освојила је друго место на општинском такмичењу и учествовала је на међународној манифестацији „Креативна чаролија“.

Марија Бастић је мама две дивне девојчице, Миње и Сташе, које јој представљају неисцрпан извор енергије.

Милош Димитријевић, Ниш

Милош Димитријевић, рођен је 1978. године у Нишу.
Отац, Милан, био је дипломирани правник и такође вешт у писању, те је написао и објавио за живота роман “Завида”. Мајка Мирјана је дипломирани социолог. Ожењен је супругом Јеленом, са којом има сина Луку.
Милош је још у раном добу знао да жели да једнога дана постане глумац или писац, те је кроз једно лепо, занимљиво и духом јако богато детињство, на којем свакако највише захваљује својим родитељима, које су потом заменили неки ружни, незанимљиви и страшни ратови, користио да спозна себе кроз глуму где је као дете глумио у Народном позоришту у Нишу (представе: “Мој отац социјалистички кулак” и “Тетовиране душе”), на кратко се појављује и у домаћем играном филму “Лагер Ниш”.
Дипломирао је на Правном факултету у Нишу.
Први роман под називом “Капија блаженства” објављује 2003. године, у својој 26-ој години живота, други, под називом “Пун месец над вртом сећања” објављује 2008. године, док, трећи по реду “Игра је завршена – притисни старт да играш поново” објављује 2018. године, у издању “Књижевна омладина Србије”, Београд.
За Милоша је писање једна заиста посебна вештина и како и сам наводи, покушаће да настави да влада њоме, како би једнога дана, када након свих тих написаних мисли, буду остала само дела, неко могао с правом да каже да је Милош Димитријевић Џокер, заиста био писац. Добар или мање добар, показаће време.
Детаљније о Милошу и његовим романима, као и да ступите у контакт са њим учините посетом интернет странице: www.milosdimitrijevic.rs

Александра Шћекић, Београд

Александра Шћекић, рођена је 1989. у Београду, где и данас живи и ствара.
Осим писања, бави се плесом и режијом.
2009. године објављује свој књижевни првенац, збирку поезије ,,Маске’’, у издању Књижевне омладине Србије.
Збирка поезије ,,Спознаја’’ њена је друга књига, такође, у издању Књижевне омладине Србије.

,,Човек је оно што његова уста знају да изговоре.
Таква каква јесам, оно сам што пишем. Од тога не бежим.
Стварам, дакле живим.’’

СИМО Б. ГОЛУБОВИЋ - Палић, Суботица

Симо Б. Голубовић рођен је 1947. у Отолежи (Равни), општина Мостар, БиХ.
Живи и ради на Палићу ( Суботица).
Један је од оснивача Клуба песника ''Орфеј'' Суботица, члан Књижевног клуба ''Свети Сава'' Суботица и Књижевне заједнице Југославије.
Један је од оснивача УДРУЖЕЊА БАЛКАНСКИХ УМЕТНИКА СУБОТИЦА.
Оснивач је и утемељивач књижевне манифестације ДЕЧЈИ ПЕСНИЧКИ МАРАТОН СУБОТИЦА.
Аутор је више од 20 књига.
Добитник је многих домаћих и међународних признања и награда.

Зоран Бар, Бела Црква

Према речима нашег аутора: „Ако би ико покушао да, кроз текст и фотографију, веродостојно представи или спозна нечији идентитет, и притом поверовао да је у томе успео, та особа би морала бити или метафизичар, или у великој заблуди.”
Зоран Бар, који је, по занимању, мастер психолог – примарно клиничког усмерења, рођен је у Вршцу, сада већ незанемарљиво далеке 1987. године.
Пасионирани заљубљеник у уметност – примарно у књижевност, кинематографију и музику, при чему се, у афинитетима, као главни критеријум, намећу искреност и суштина као производ аутентичног стваралачког искуства, које одражава универзално значење. Управо оваквом приступу, који је и више него приметан у његовом литерарном првенцу, збирци кратких прича "Валови узалудности", аутор тежи и у осталим сегментима живота.
Једна од главних одлика његове личности и навика, јесте безгранична склоност ка аналитици најразлитијих аспеката реалности, која је, по правилу, праћена како иронијом, тако и аутоиронијом, најчешће повезаном са увек присутним доживљајем апсурда.
„Уколико сте прочитали књигу, упознали сте аутора до мере која остаје недоступна и формалном и неформалном приступу, притом заобилазећи статус метафизичара у заблуди.”

Nordian Nifl Heim, Париз ( Француска)

Рођен је 1976. године у Београду, где је на Филолошком факултету дипломирао скандинавске језике и књижевности. Мастер из нордијске, викиншке и средњевековне културе стекао је у Норвешкој, на Универзитету у Ослу, 2005. године. Докторат из области културне историје новог века одбранио је 2010. године на Универзитету Zarland у Немачкој. Говори енглески, немачки, француски, шведски, норвешки, дански, италијански, шпански, холандски и познаје јос неколицину других језика. Осим љубави према књижевности и страним језицима гаји интересовања за астрологију, психологију, филозофију и филмске класике. Аутор живи и ради у Паризу.

Дуња Вулић, Костолац

Милева Р. Станковић, Кучево

,,Ја сам само мали човек, али у себи садржим моћ и снагу мисли. Ипак, нисам само пука реалност. Ја сам постојање у души васионе. Има ме тамо негде, прибележена сам у некој незнаној књизи, сви моји покрети, жеље, надања, стремљења и губици. Сви порази и победе. Та књига има четири зида, четири снажна, папирната, крута зида који представљају четири дела мене.

Први зид је знање, мудрост, размишљање. Садржи број сваке странице књиге са којих су узети цитати које ћу за живота памтити. Поседује скуп туђих мисли, остварених и неостварених, узетих и одбачених. Исписани кредом су они најмање значајни. Црним бојама тешки а црвеним љубавни. Зеленом горки, сивом јадни. Цитати целог света. Моје реченице су беле, још неостварене и незаписане. И мој унутрашњи свет је ту, ситан, попут капи кише.

Други зид је моја душа. Све њене туге и радости. И видим је, као безобличну сенку, како плеше ка будућности.

Трећи зид је моје тело. Моје реалне способности. Само бројеви нечега, квантитативни показатељи колико тог нечега могу издржати. Некад могу много, изнад својих очекивања. Некад не могу ни мало, ни децималу. Ни број степенован на минус бесконачно.

Четврти зид је празан, још незавршен. Чини га, за сада, само стварност, објективна и субјективна. Моја реалност и реалност других. На њој и даље радим.''

Софија Фимић, Нови Сад

,,Рођена сам у Срему,
детињство и младост провела сам у њему.
Имала сам различита искуства,
и тек ће ми моја Велика сестра донети нека нова.
Кренула сам у Београд да бих добила диплому факултета.
Дипломирала сам дефектологију да бих на тај начин била део дечијег света.
Део мог света је и уметност,
испуњава ме, посебно писање, за мене је радост.
Настављам и даље да састављам риме,
то је део мене, изражавам се тиме.
И моја прича је попут романа,
посебном писаћом машином куцана.
Велика сестра и други људи су учинили да будем ово што сам,
дајем вам за крај мало маште ако желите да знате више још ко сам...''

Срђан Томић, Београд

Срђан Томић, стасао је у језичком надигравању бритких тонова и врцавог језика вождовачког усменог приповедања. Интересовање за причу, снажне карактере и догађаје бруси кроз писану реч на Факултету политичких наука и радећи као новинар. Као аутор стреми супротно току, верујући у изворну снагу епа. Серијалом „ Колевка снова“, посеже у свет бајки, испредајући судбине и ликове који остају да изгарају у ноћи дуго пошто се лампе, рачунари и телевизори угасе. Има 35 година, живи у Београду са супругом и ћерком.

Никола Јовановић, Београд

,,Рођен сам не тако давне 95. у Београду.

Студент сам 4. године новинарства на Факултету за културу и медије.

Писањем, или прецизније СУИЦИДОМ ИЗ НЕХАТА бавим се скоро деценију, док у свет афирмисаних писаца и песника ступам 2015. године објављивањем збирке поезије ДИЛЕМЕ која исте године, на јубиларном 60. Међународном сајму књига у Београду бива награђена као најбоља збирка поезије у едицији ,,Пегаз'' коју додељује Књижевна Омладина Србије.

Учесник великих песничких манифестација као што су дани Ђуре Јакшића, La Voce dei Poeti, Европски facebooк песнички фестивал, итд. а песме су ми објављиване у многим зборницима као што су – La Catena della Pace, Дунавски драгуљи, Раковачки зборник, зборник манастира Бешеново, и у многим другим.

,,Последњи урлик вукова'' представља симбиозу кратких прича и песама, један нови литерарни правац у који се свесно и својевољно упуштам пружајући читаоцу огуљену слику реалности и друштва, менталну спознају аутора која је овим делом изузетно наглашена, и која се попут каквог канона реже у хемисфере.

Моје стварање није продукт свеопштег задовољства већ непрестана борба са плагијатским творевинама и лажним менталним гуруима који вам свакодневно коештарисањем о поимању живота као лепог и радосног проласка ментално спутавају и емотивно разарају категоришући вас као свемогуће мождане контролоре. Живот се лажним осмехом не лечи као што ни вода бол не спира.

Моја жеља је да са овим књижевним делом спознате суштину бивствовања, скинете стеге малигног шунда свакодневнице, и продишете културолошким бронхијама спремни да са животом укрстите рукавице и подарите му борбу од које се неће опоравити.''

Александар Стојковић, Клокот, Витина

Александар Стојковић рођен је 1990. године у Скопљу.
Завршио је основну школу ,,Свети Сава’’ у селу Клокот у Косовском Поморављу где и данас живи. Након основне школе завршио је математички смер гимназије Гњилане, привремено измештене у оближњем селу Шилову. Дипломирао је на Филозофском факултету Универзитета у Приштини привремено измештеног у Косовској Митровици на одсеку за енглески језик и књижевност. Од 2011. године предаје енглески језик у основној школи ,,Марко Рајковић'' у селу Врбовац на Косову и Метохији.

Љубав према уметности гаји од детињства, а збирка поезије ,,Лета једног песника’’ је његов књижевни првенац.

Веља Жуњић, Лајковац

Веља Жуњић, рођен 1979. г. своје детињство проводи у Лајковцу где завршава Основну школу као и средњу машинску. После тога одлази на студије у Београд, које завршава у року, и 2004 добија звање Рударског инжењера.
Са писањем се бави од своје ране младости али тек 2012 године, на наговор свог суграђанина и ментора Радована Белог Марковића, скупља храбрости да објави роман слатког назива ШАМПИТИЦА. Прво издање веома брзо распродаје а роман у околним библиотекама постаје најчитанији три године заредом.
Понесен успехом првог, 2014.г. излази и други роман БОЈА ТВОГА ИМЕНА који пролази још боље код читалачке публике и постаје у околним библиотека као најчитанији роман те године.
2017. године је објављен роман ЛАЈКОВЧАНКА у издању Књижевне омладине Србије и Нарадоне библиотеке Зворник.
Са својим пријатељима оснива "Песнички кабаре". Гостујући по разним градовима успева да подари народу ону чега му никада није доста и чега стално фали, смеха.
Поносни је отац два сина у чијем одрастању ужива

Милена Миликић - Београд

Милена Миликић рођена је 1987.године у Пријепољу.
Живи и ствара у Београду.
,, Пишем јер живим у свету у коме је све мање љубави, чиме покушавам да читаоцима дочарам свет који могу за себе да створе. Стварност је ионако свуда око нас. Али ако човек изгуби свој сан, изгубио је првенствено самог себе. Моје писање представља веру у љубав и у људе. Тако ја живим свој сан. “
Аутор је збирке поезије ,,Повратак љубави“ ( 2010.) њене прве објављене књиге, и романа ,,Модерни анђео'' ( 2017.) у издању Књижевне омладине Србије.

Тамара Радуљев, Делиблато, Ковин

,,Одувек сам свет посматрала строгим погледом, кроз пукотине иза којих се простирала језива магла. Та магла ме је некад плашила, а некад будила у мени само још већу жељу да тако немо, по страни, стојим и посматрам.
Рођена сам 2002. године у Панчеву. Живим и похађам Основну школу " Паја Маргановић " у једном малом, пелепом селу, Делиблату. Овде, надомак природних лепота којима сам окружена, налазим инспирацију за писање. За мене, ово село је јединствено. Ја, као појединац и неко мали, видим нешто велико овде.
Наравно, моја инспирација долази са свих страна, најчешће спонтано, роди се ни из чега, једноставно осетим како ми речи навиру и траже да их пренесем на папир.
Од како знам за себе, знам и за приче, песме, бајке ...
Као млађа сам највише волела бајке, али било ми је јасно да се срећан крај не појављује тако често у животу, као у њима.
Ипак, заволела сам књижевност, можда баш због тих бајки које су ме натерале на размишљања.''

Бојан Станаревић

Рођен 1985. године у Бихаћу (СФРЈ) од оца Драге (1953) и мајке Радојке, рођ. Матијевић (1960). Има сестру Бојану (1987). Живи и ствара на релацији Нови Сад – Београд. Дипломирао на Криминалистичко-полицијској академији у Земуну, где је стекао звање правника. Поред матерњег српског, говори енглески језик. Велики заљубљеник у фотографију.

Јелица Црногорчевић, Београд

Јелица Црногорчевић, рођ. 1974. год. у Сремској Митровици.
Основну школу завршила је у Вишњићеву, месту у којем је живео и где почива српски гуслар и Вуков певач Филип Вишњић.Гимназију ( просветни смер) завршила је у Сремској Митровици, а на Филозофском факултету у Новом Саду дипломирала је на одсеку за српску књижевност и језик 1998. године.Живи у Београду и ради као наставник српског језика и књижевности.
Мајка је три гимназијалца: Дуње, Огњена и Сање.
Поезију воли и чита одувек, а сада је живи.

Немања Јованов, Београд

Рођен сам у јесен 79. године у Београду у занимљивој и прилично (не)типичној Југословенској породици. Заиста јесам ишао сваке године на скијање и на море, понекада и више пута. До вртића и школе сам морао да пређем свега три улице, а измет заостао иза комшијских паса научен сам да зовем “нагазна мина”. Нисам имао двориште. Барем не са зеленом површином осим оне у студентском парку. Неки свет чуда почињао је ту и протезало се скроз до забрањених урвина Доњег града према Небојши кули и Ушћу. Никада нисам знао да ли сам заиста рођен на Дорћолу. По Светлани Велмар Јанковић и локацији Чукур чесме јесам. По мангупарији пар година старијој нисам, јер Дорћол је почињао тек испод Душанове улице.
Не снађен у актуелним токовима академског опредељења из мириса црно-беле фото лабораторије пожурио сам преко реке на Факултет Драмских Уметности. Примњен као први на листи, поносан и висок, започео сам студије филма, паралелне стварности која ми је постала вољена професија. Заиста чак и када се осврнем уназад, волео сам да причам приче. Жврљањем оловком, фотографским апаратом или филмском камером, није било важно докле год је мој комадић стварности остајао ту. Важније је напоменути да су и други волели да слушају те приче, па изводим закључак да сам био добар у томе. Професионално остварен као филмски сниматељ и члан Удружења филмских уметника Србије, почео сам схватати да је стваралаштво уско повезано са богатством искуства. Вечно путовање и трагање за великим и малим специфичностима света који нас окружује.

Катарина Крстајић, Београд

МАРКО МАРИНКОВИЋ

Марко Маринковић, рођен је 18. Новембра 1991. године у Гњилану.
Потиче из косовске породице у којој је одрастао, школовао се и формирао као личност.
Након ратних дешавања 1999. године интерно је расељен у околном селу Горњем Кусцу, где и завршава О.Ш. „Петар Петровић Његош“, у селу у којем и даље живи у својој четворочланој породици.
Завршио је гњиланску гимназију, друштвено-језички смер, привремено измештену у оближњем селу Шилову.
Члан је „ Књижевне омладине Србије“, једне од најбољих издавачких кућа у Србији са 46- годишњом традицијом.
Дипломирани је правник, незапослен , а своје високо образовање стиче на Универзитету у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици.
Добар је син, брат, узоран грађанин своје земље, омиљен у друштву својих пријатеља.
Неожењен.
Збирка поезије ,,Хроника једне младости'' објављене заједно са братом Сашом, његов је књижевни првенац.

ЛУКА ЛУКИЋ, Сопот, Београд

Лука Лукић је амбициозан,четрнаестогодишњи дечак са интересовањима која нису својствена данашњем времену, и зато је јединствен. Воли поезију, бави се писањем две године, одличан је ученик осмог разреда основне школе и редовно тренира фудбал. Својом највећом врлином сматра креативност.

Горан Арсић, Вучитрн

Рођен 1989.године у Крагујевцу.
Дипломирани педагог, и студент на првој години катедре за филозофију на Филозофском факултету у Косовској Митровици.
Живи у селу селу Граце, општина Вучитрн, Косово и Метохија.

Горан Пилиповић - Бања Лука, Р Српска, БИХ

Горан (Раде) Пилиповић, рођен 1959. године у Бањалуци, Република Српска, БиХ.
Као син сеоског учитеља основно образовање започео у малом поткозарском селу Берек, окончао у Бањалуци где је завршио и гимназију. Архитектонски факултет завршио је у Сарајеву. Поезију, есеје и афоризме пише од 2015. године.
Живи и ради у Бањалуци.
Принципе архитектонског компоновања, као универзалне принципе уметности уопште, транспонује у поетске слике које говоре о егзистенцији човека, његовој „души која све памти“ певајући о љубави, пријатељству, кућном прагу, путоказима ...
Заступљен у издањима „Друштво књижевника Београда“, „Креативна радионица Балкан“ - Београд, Културно удружење „Муса Ћазим Ћатић“, Оџак.

Срђан Катић, Београд

Срђан Катић, рођен 1978. године у Осијеку. Живи и ради у Београду.

,,У Даљу сам завршио и основну и средњу школу. С обзиром да сам био једно од многе „ратне“ деце (генерације) више сам се скривао од другара и излазака, него могућих претњи „грађанске нетрпељивости“. Често бих са собом носао којекакве папириће и напола истрошене дрвене оловке, те записивао буквално све што би ми пало на памет. Отуда и моја потреба за поезијом. Моје песме или стихови никакве везе нису имали са мојим симпатијама или тренутном – горком ситуацијом која ме је задесила. Писао сам о свему, само не о мојим осећањима. Укрштавао бих голубове са дунавом или мајчину мараму са раном. И дан данас пишем и стварам. Поезија је мој живот, а афоризми – моји и њени стражари.''

Марија Манојловић, Београд

Марија Манојловић рођена је 1991. године у Београду.

Саша Маринковић, Гњилане

Саша Маринковић, рођ. је 1989. године у Гњилану, где и данас живи (с. Горње Кусце).
Захваћен ратним догађајима, у избегличкој колони напушта Гњилане и привремено се настањује са породицом у Врању.
Судбина га опет враћа на Косово где уписује Правни факултет Универзитета у Приштини, привремено измештеног у Косовској Митровици, и завршава основене и мастер студије. Стажиста је привременог органа општине Гњилане, измештене у Горњем Кусцу.
Поезијом се бави још од основне школе, и од тада га прати непресушна инспирација. Збирка поезије ,,Исповест хартији'' његов је књижевни првенац.

Балша Рајчевић, Београд

Балша Рајчевић, академски вајар, сликар, писац, песник и ликовни критичар, рођен је 23. јула 1941. у Београду.
Завршио је Академију примењених уметности у Београду. Затим je завршио Историју уметности на Филозофском факултету, такође у Београду и магистрирао на истом факултету 1976.
Редовно излаже од 1968. године, углавном скулптуру али и колаже, уља и аквареле. Излагао је на преко 450 групних изложби и на 54 самосталне изложбе у земљи и иностранству. Представљао је Југословенску селекцију на 14-ом бијеналу мале скулптуре у Падови.За свој уметнички рад 23 пута је награђиван (Октобарски салон, Београд - 1975 и 1991. прва награда за скулптуру; Награда СИЗ- Београда за најуспешнију изложбу у београдским галеријама 1978; Златни беочуг Београда, 2012; и многе друге.
Објавио је и пет књига из историје уметности, седамнаест песничких збирки и пет збирки кратких прича, као и једну књигу поетских огледа. О његовом раду објављено је преко 150 библиографских јединица. За књижевност је добио награде:

• „Јован Скерлић“ 2010, за књигу песама Речник Страха;
• 3. награду за најбољу кратку причу на међународном конкурсу часописа „Акт“, 2011;
• Награду Бранко Миљковић, Удружења књижевника Б. Миљковић из Ниша за песму 2014;
• Награду Илустроване политике за крими причу 2014.; и др.

Председник је књижевног Салона „ Слободан Марковић Либеро“ у Београду.
Поезија и проза превођене су му на енглески, француски и македонски језик.
,,Животу неместу и невремену'' његов је први објављени роман.

Новак Новаковић, Велика Плана

,,Од мог рођења, 20. Марта 1986 године, живим у Великој Плани. На тренутке оставим град, али он мене никада.
Стил живота ми је музика и дружење са природом. Кривац за то је мој отац који ме је као малог одводио на реку и упознао прво са штапом, струном и удицом, да бих касније сам руковао и са природом и са њеним деловима, људима.
А што се писања тиче, оно ме је извукло из четири зида собе, на реку, у поменути мир и немир. Тамо размишљам на глас, и све то преносим на папир. Почело је из средњошколских дана, продужило се и у студентским, а до када ће трајати и када ће се зауставити, не знам. Нити бих волео да знам.’’

Соња Кривокапић, Загреб, Р Хрватска

Соња Кривокапић, рођена је 1985. године у Загребу.
Од 2014. године пише књижевне критике за часопис Лексикографског завода Мирослав Крлежа Књижевна република, а од ране 2015. књижевне критике за портал Боокса. Отприлике пет година пише чланке на тему политике и друштва за разне часописе и портале, као што су Зарез, Либела, Лупига, Пешчаник, и др. Одмалена пише кратке приче и драме, највише радио драме.
,,Два су са сиром'' је њен трећи, објављени роман.

Стеван Лазић, Ниш

Стеван Лазић рођен је 1986. године у Гњилану. Након бомбардовања 1999. године са породицом напушта КиМ и сели се у Ниш, где и данас живи и ради. Ожењен је супругом Биљаном.

Патијаревић Предраг – Патак, Лазаревац

Рођен је у Ваљеву 1976. године.
Живи у Лазаревцу већи део свог живота, где је завршио основну и средњу школу.
Пише већином љубавну поезију и кратке приче. Објавио је књигу поезије " Мале истине лажљивог дечака" 2014. године. Такође, објављиване су му песме у разним зборницима љубавне поезије. Члан је неколико књижевних удружења. Поред писања, велика љубав му је риболов.
Од омиљених песника које радо чита и који су му на неки начин узори, издвојио би: Јесењина, Мику Антић, Жељка Крзнарића...
Новом књигом " Јеже ме тишине" наставља свој песнички пут.

Огњен Лазаревић, Београд

Рођен је 1994. године у Ваљеву.
2013. године се сели у Београд где уписује Факултет Драмских Уметности, катедра за драматургију, а након тога Београдску Банкарску академију, смер Економија и финансије.
Вечити заљубљеник у живот и уметност. Поред писања, бави се фотографијом, глумом и верује да је позитивна енергија најбољи лек за све.
Велике наде полаже у свој професионални позив писца, и зна да ако не успе, барем има покриће да себе назове боемом.
Овај свет види у другачијим бојама, и то преноси на папир.
Говори енглески језик и поседује знање немачког и италијанског језика.
Коаутор је романа „ Исидора и ја “, написан у сарадњи са Исидором Бјелицом.

Душко Благојевић, Београд

,,Рођен 24. марта 1978. године у Београду у коме сам завршио основну школу, Трећу београдску гимназију, основне и мастер студије на Економском факултету. У мом родном граду живим и данас, радим, стварам.

Читање школске лектире развила је љубав према књизи. Епска фантастика је оставила посебно дубок траг. То постаје мој омиљени жанр. Под његовим снажним утицајем у студенским данима развија се основа сценарија о Драгојл ратницима и полако, али сигурно добија свој целовити облик. Сам процес писања постаје истинско уживање, али и интересантан процес самоспознаје.

„У здравом телу здрав дух“ је одувек био и остао мој мото. Баланс између духа, ума и тела покушавао сам да пронађе најпре кроз мачевање којим сам се бавио три године, а након тога пронашао сам мир у древним вештинама јоге и медитације. Те активности радо упражњавам и дан данас.

Жељко Пајић, Београд

,,Преображење Господње, седамдесет и неке, и породилиште у Вишеградској. Тако је све почело. Да ме не би предуго задржавали у великом граду где сам се родио, примећујући мој страх и збуњеност, одведоше ме у равну Посавину где лагано протекоше моји дечији дани. Али ушуњах се ја поново у загрљај великог града. И ето, шуњам се и даље, па реших понешто и да запишем да нам се трагови не изгубе.''

Милица Мунижаба Пејчиновић, Београд

Рођена у Београду 1971.године.
„Пишем јер уживам у томе, јер ме писање испуњава. То је дар на ком сам захвална. Писала сам песме, белешке, дневнике, романе (који годинама чекају да их завршим), али сам се увек враћала кратким причама, као омиљеној форми.
У првој књизи ''Бекства и трагања'' нашле су се изабране приче написане у периоду од 1985. до 2010. године.
Са променама у животу, мом и мојих драгих (и оних других) људи, са сазревањем, другачијим сагледавањем себе, околине, живота, прошлости, будућности, саосећањем са туђим проблемима, уживањем у туђој срећи, настајале су и неке нове приче...“

Александар Павловић, Амстердам (Холандија)

,,Рођен сам на Црвеном крсту у Београду 1968. године. А онда следи пресељење на Роспи Ћуприју, па у Миријево. У Миријеву прави рај за деране, јурцање лифтовима и смуцање по атомским склоништима. Тренирамо карате и кунг-фу у сеоским воћњацима. Ја сам у тим дисциплинама био поприлично смотан. У 12. Београдској гимназији активно филозофирам, на часовима, у кафани или шетајући са шик девојкама. Родитељи мојих другара обично су ме називали културним дрипцем или интелигентним пробисветом. Војни рок сам као и многи завршио у иностранству. Пре почетка сукоба врзмао сам се по Европи, брао поморанџе и шпаргле, учио разне животне школе. Дипломирао сам Етнологију у азил центру, делећи собу са двадесетак Иранаца и Паштуна. Још нисам нашао институцију која би ми ту диплому и званично издала. Ожењен сам са Мину-Шарлот и имам двоје деце, Јулију и Дејана. Шарлота је иначе одлично интегрисана, прича српски језик и увек проспе воду за мном кад кренем у неки нови катастрофални пројекат. Задњих четрнаест година радим као статиста у Холандској опери, и у још сијасет неких без везе фабрика. Обично пребивам у Амстердаму, Београду и Горњем Адровцу.''

Стеван Чворовић, Београд

Рођен је у Београду 1975. године као првоаприлска шала од оца Владимира и мајке Иванке, иначе поштених људи. Почео читати одмах, још на почетку, од пете, шесте године и то чини до дан-данас, са несмањеним жаром. Са писањем креће отприлике у исто време, задојен причама из живота своје бабе Наталије, као и песмама и приповеткама њеног брата Николаја, надареног, али стрељаног 1941. године, на прагу пунолетства. Из непознатих разлога све до тридесет осме године и рођења ћерке није покушавао да објави било шта. Након тога, из подједнако непознатих разлога, почиње то да чини и радови му се појављују у низу зборника и књижевних часописа што га на крају доводи до штампања прве књиге, ове коју држите у рукама. Оженио Босиљку, ћерка му Наталија, а пасторче Диди. Живи у Београду, ради на РТС-у. Будућност му је неизвесна.

Иван Косогор, Обреновац

Иван Косогор рођен је 1994. године у Београду. Живи и ствара у Обреновцу.
Још као беба, на самом почетку његове животне авантуре суочио се са првом битком, битком за живот. Од тада његов младалачки ентузијазам плени и не допушта другима да буду равнодушни у његовој близини.
Након уписа „Београдске Банкарске Академије“, упознаје свог ментора Синишу Убовића, познатог глумца, писца, тренера и предавача из области личног развоја и самопомоћи, који га подстиче и охрабрује да направи још већи искорак на свом животном путу и да своја знања и искуства усмери на праву страну.
Само неколико корака до остварења и објављивања његове прве књиге „Да, ти то можеш“, Иван и његова породица су се суочили са стравичним поплавама које су потпуно потопиле њихов дом. Оваква ситуација која би многе сломила је у нашем младом писцу изазвала велику дозу мотивације. Наводи да је управо у том периоду највише писао и стварао. Неколико месеци након објављивања прве књиге у књижарама се појављује и други наслов: „Живот је радост“ и управо је ова мотивациона књига настала као резултат вредног рада и труда. Поред писања књига, такође је и аутор онлине програма „Тренинг Брилијантан Ум“ који прати прве две књиге. Иван сматра да је он још један ученик ове области и радује се свакодневним изазовима и лекцијама. Такође је један од најмлађих сертификованих лајф коуча, како у свету, тако и код нас, у априлу 2015. године постао је и Heal Your Life тренер. Да бисте сазнали више о Ивановим књигама, радионицама и програмима или да бисте се распитали за Иванове слободне термине за коучинг, можете се обратити на:

Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
www.ivankosogor.com

Данијела Тркуља, Нови Сад

Данијела Тркуља, рођена је 1977. године у Новом Саду, где и даље живи, ради, ствара, воли... Завршила је Средњу економску и Вишу пословну школу. Добра ствар у вези са тим, осим што ради посао у струци који јој плаћа стан и рачуне, је та што је у школи научила "слепо куцање". Много корисно умеће за једног писца. Међутим, одувек је желела да ради нешто креативно и да у исто време на неки начин помаже људима, па је тако из те жеље настао њен роман "Ухвати зелени талас", роман којим жели да мотивише читаоце да променом перцепције промене и квалитет свог живота на боље. У међувремену је завршила Coaching академију Inge Rock и Зорана Вигњевића и већ извесно време држи бесплатне радионице у Новом Саду.

Мирјана Радосављевић, Смедеревскa Паланкa

Дпл. правник и писац, Мирјана Радосављевић, рођена је 16.05.1986. године у Смедеревској Паланци. Завршила је Основну школу „Свети Сава“ у Великој Плани. Била је члан хора и литерарне секције. Средње образовање је стекла у Гимназији, у Великој Плани. Током средњошколског образовања бавила се писањем, цртањем и свирањем клавира у слободно време.
Као велики идеалиста и борац за правду, уписала је Правни факултет, Универзитета Унион у Београду. Током студија је била члан студентске редакције и клуба беседника. Обавезе на факултету су је приморале да у том периоду запостави писање. Међутим, након породичне трагедије која ју је задесила, Мирјана се поново препушта уметности и писању, из кога је проистекла ова књига.
Данас живи и ради у Београду.

Татјана Ðорђевић, Београд

,,Рођена сам 1963 године у Београду. Детињство и младост посветила сам музици, свирала клавир и певала у хору ,,Collegium musicum“.
Како сам сазревала као личност, моји афинитети према уметности су бујали и сместивши музику у фијоку, окренула сам се примењеној уметности и уписала Вишу школу. Кроз цртање, сликање, вајање, остварила сам тактилни контакт са сопственим бићем и до данас сам тај вид изражавања задржала као материјални израз мојих маштања.
Писањем сам се бавила стално, са већим паузама, у зависности од расположења, стања духа, инспирације... Речи које су извирале сам претакала у кратке приче, есеје и кратки роман, који је објављен. Емоције и душевне борбе су једини пут којим сам те речи уобличавала и записивала их као бујицу, без накнадних дотеривања и преправљања.
Приватно сам испуњена љубављу одабраних сродних бића, бригом о животињама, возим бицикл, вегетаријанац сам, уживам у Сунцу и мирису природе.
Живим и стварам у Београду.''

Стана Мојсиловић – Нана, Кула

Стана Мојсиловић – Нана, рођена је 1953 год. у малом градићу Бенковцу, у Хрватској.
Укрштањем путева и игре судбине стигла је до Куле у Војводини, где и данас живи. Писање је заволела још од школских дана скупљајући их по свескама, од којих су неке нетрагом нестале, док је велики број њих објављивала у тадашњим веома читаним новинама ,,Викенд’’.
Уз помоћ и упорност једног великог песника и дивног пријатеља, одлучила је да објави своју прву збирку песама под називом: ,,Стаза моје тишине’’.
У припреми је материјал за следећу књигу.

Златан Пелцер, Milwaukee, Wiskonsin, USA

Златан Пелцер, рођен је 7 фебруара 1957 године у Београду. Одрастао је у Србији. Касних шездесетих са родитељима се сели у Сарајево, где је живео до рата. Ратни пакао га је затекао у том граду. Преживљени логори смрти и голгота на сваком кораку нису сломили његов дух и смисао живота. Не својом вољом напушта тај град и наставља живот на Косову, у Пећи. Избеглички живот је тежак и мучан. Косово напушта 1998. године и исељава се са породицом за Америку где и данас живи, у држави Wiskonsin, у граду Milwaukee. Ожењен је и отац је двоје деце.
Рат га није променио. Љубав према деци, уметности и људима воде га кроз врлети живота. На свет око себе гледа на свој начин, и све то преноси на папир. Писање му није животно опредељење, али је потребно за живот.

Дарко Којић, Вршац

Дарко Којић је рођен 1974. године у Вршцу где и данас живи и ради. У кругу пријатеља познат као активиста за очување српства на Космету, борац за одржање националног идентитета и свести , патриота, поштовалац хришћанских начела. Ожењен је и поносни отац двоје деце.
Књижевношћу се бави последњих неколико година, а круна рада су му два објављена романа:
- „Стеге и ланци“ (Књижевна омладина Србије, 2014.) победник култног књижевног конкурса „Пегаз“ чиме је проглашен за најбољи роман првенац поменуте издавачке куће. Такође, роман се нашао и у ширем избору за доделу НИН-ове награде за 2014. годину.
- „У прошлости кад те сретнем” (Књижевна омладина Србије, 2015.), победник књижевног конкурса за афирмисане ауторе „Раскршћа“.

Сима Ћосин, Нови Сад

Сима Ћосин, рођ.1950 у Србобрану. По одласку у пензију почиње да пише. Провео радни век радећи у библиотеци.
„Слепачки сокак“ је његов први роман. Живи у Новом Саду.

Тодор Григориадис, Београд

Тодор Григориадис, рођен је 1989 године. Живи и ствара у Београду.
,,Са писањем сам почео сасвим спонтано. Нисам имао амбиције, жеље, надања, планове. Одувек сам волео да смишљам приче и паралелне светове, а писање ми је дало могућност да их оживим. Привлаче ме трилери и мистерије, али у великој мери и фантастика. Сматрам да је фантастика један од најискренијих жанрова књижевности. Јер у многоме испуњава оно што фали у данашњем времену, и стварном свету. А то је повезаност са људима.’’

Немања Милићевић, Крушевац

Рођен је у Србији, где проводи највећи део године. Дипломирао је једну од хуманистичких наука на државном универзитету.
Не фаворизује одређену књигу, песму, филм или боју, јер му је омиљено све оно што га може изместити из реалности са којом није у рату, иако то својство прихвата као меру добре уметности.
Сматра да је највећа препрека његовом писању радозналост и несталност, а личном уживању стални антагонизам између духовног и чулног.
Писати, за њега је само други облик осећајности, а када пише „затвара очи“ и заборавља свет који га окружује, јер му то помаже да под перо дође оно што заиста „види“ а не оно што му се нуди и што мисли да би требало видети. Са дозом резерве прихвата да лепа књижевност захтева бар мало узвишене патетике. Не заноси се илузијом да писане речи имају моћ откривања великих тајни, јер мисли да су оне само декор, заталасана површина испод које се крије истина која је, у зависности од снаге провокације, спремна или неспремна да изрони.
Чврсто верује да вредност нечијег стварања може одобрити само време.
Роман „Сласна поља“ је његово прво објављено дело.

Сања Вукосављевић, Београд

,, Кажу људи да су те деведесете биле најгоре време у које си могао да се родиш. Не слажем се са тим, јер сам захваљујући њима научила да се борим. Шта год да сам радила, где год да сам ишла, кога год сам упознавала, све што сам намеравала, оно што сам сањала – блокови су ме увек пратили. Читав један мали универзум је сплетен око њих и толико је суровости и тежине у њима да је то нешто што је мене обележило, а како су ти исти блокови били део мене, постали су и неизоставни елеменат мог стварања: сивило, песак, мочваре, река, људи, толико се све то увукло под моју кожу да је једини начин да их се отарасим био да напишем нешто о њима, да напишем нешто о том малом универзуму који функционише независно од осталих, који не зна ни за један закон осим за закон бетона, у коме је валута моћ, а људскост највећа слабост. Дрога, насиље, крађе, бол, срушени снови, убијене наде, бунт, борба за опстанак – све оно што, између осталог, чини живот. Тада је моја потреба за писањем постала јача него икада. Потреба за писањем је постала исте јачине као потреба за дисањем.''

Ненад Зорић, Нови Сад

Ненад Зорић рођен је у Бихаћу, 16. маја 1982. године у Босни и Херцеговини. До 1995. године живео је у Крњеуши, малом подгмечком месту на путу између Босанске Крупе и Босанског Петровца. Због ратних збивања 1995. год. доселио се у Нови Сад с породицом, и ту завршио Основну школу. Општу гимназију завршио је у Бачкој Тополи на северу Бачке. Студирао је Факултет техничких наука у Новом Саду где је 2009. године завршио Мастер студије на одсеку Електротехнике и рачунарства. Постдипломске студије наставио је на европским универзитетима, програми “Марија Кири”, на Техничким универзитетима, у Румунији, град Јаши 2012-13. год. и у Русији у Санкт Петербургу 2014. где је тренутно на докторским студијама.
Песме пише од своје 11. године и поседује пар награда за стваралачки рад. Награде Сцене свих креативних:
Награда Књижевне омладине Србије за другу најбољу збирку поезије у 2011-ој години, за књигу првенац “Гдје зимују лептири”.
Прва награда за поезију до 30 година Трећи међународни фестивал поезије и кратке приче "Михал Бабинка" у Новом Саду.
Прва награда за поезију до 30 година Четврти међународни фестивал поезије и кратке приче "Трифун Димић".
Заступљен је у неколико зборника са својим поемама.

Сашка Вељановска, Пожаревац

Сашка Вељановска рођена је 1982. године у Пожаревцу, где и данас живи.
Још у основној школи уочен је њен таленат и склоност ка књижевности, посебно према пезији. Прве значајније песме су јој објављиване у познатим књижевним часописима, као и у многим зборницима: ,, Песничко пролеће Чукарице 2014 “, ,,Месопотамија - међународни дан поезије 2014”, ,,Дунавски драгуљи “, ,,Белег “, ,,Антологија фејсбук пјесника“ и многи други.
У књижевним новинама објављене су јој песме ,,Бајка о сутрашњем дану” и ,,Опроштај”.
У часопису ,, Космајска вила “, објављена је њена песма ,, Акварел 1 “.
Песма ,, Плочник “ награђена је дипломом ,,Душан Матић” на књижевном конкурсу ,,Моравске тајне’’ у Ћуприји 2014. године.
Песма ,,Чежња“ похваљена је специјалним признањем на манифестацији ,,Месопотамија – Међународни дан поезије 2014.“
Песма ,,Очи твоје“ преведена је на арапском језику, а у току је превод за песму ,,Плочник” на македонском језику у књижевној ревији ,,Бранувања”.
Члан је ,,УДРУЖЕЊА БАЛКАНСКИХ УМЕТНИКА”, књиженог клуба ,,Душан Матић” из Ћуприје и књижевног клуба ,,Браничево “ у свом родном граду.
Учествује на многим књижевним и друштвеним манифестацијама и књижевним вечерима, како у земљи, тако и у иностранству.
,,Акварел душе'' њена је прва самостална песничка књига, која је посвећена њеној прерано преминулој и заувек вољеној ћерци Анастасији.

Никола Јовановић, Београд

,,Студирам новинарство.

Осим писања, бавим се још и певањем по неафирмисаним rock и метал клубовима, где заједно са ''Непозваним гостима'' делим сву енергију утишане масе која може много!
Корачам ноћима по сновима мирног градског асфалта. Црпим ветрове кејева и испијам воде међуградских корита.
Користио бих мноштво речи да њима дочарам сву пустош овог земена у коме обитавамо, ал' пустимо тишину да нас надахне у патњи коју неминовно осећамо.
Не, не могу вас учинити срећнијима, али вам могу показати како да навикнете на бол. На вама је да сами пронађете сличне усне и топле дланове, чизме и кораке које ћете делити са неким, док се пробијате кроз ову мећаву звану МОДЕРАН ЖИВОТ.''

Селма Шљука, Подгорица (Црна Гора)

Шљука Селма, рођена 1985. год.у Пљевљима, на северу Црне Горе. Живи и ради у Подгорици.
Још од првих научених слова са свега 5 година најбоље пријатеље је проналазила у страницама књига, и тако проживела милион живота. Сањар и романтичар, непоправљиви маштарош, писањем је почела да се бави још у основној школи када је сакупљала победничка места на локалним конкурсима као порцеланске фигурице на витрини. Одувек вешта са речима, некима се чинило да је таква рођена.
Кроз хиљаду падова и још толико успона, од свега у животу је извукла само најбоље, градећи тако своју личност, циглу по циглу, реч по реч. Заљубљена у љубав, у емоцију и искреност, исплела је своје срце кроз стихове на десетом небу.
„Неке од мојих пјесама се можда чине мрачне, без имало сјаја... Мрачне али снажне, и осликавају олује кроз које сам морала проћи да бих постала то што сам данас. Не памтим стихове које пишем, али памтим тренутке због којх пишем... Памтим очи, осмијехе, звијезде... За сваку пјесму постоји тренутак... Од њих је саздано моје десето небо...“

Ана Блажић Максић, Аранђеловац

,,Тог пролећа 1981. године, све је мирисало некако другачије. Можда сам баш зато и стасала у особу која се не уклапа у животне клишее и која никада не скида своје ружичасте наочаре. За мене свет увек има најлепше боје. Одрасла сам у срцу Београда, поред Атељеа 212, у кући Уроша Предића и улици „Отвореног срца“. Можда је баш то имало утицаја да се у мени пробуди бар једна врста уметности.

Тренутно живим и радим у Аранђеловцу.

Писањем се бавим из хобија, веома дуго, то је мој мали свет који ми даје елан да се борим са свакодневицом, а „Између сна и јаве“ је мој први роман. Иако већ полако али сигурно, корачам четвртом деценијом живота и имам двоје деце, мислим да никада нећу успети да одрастем и да ћу заувек чувати то већинско влаништво мог детета у себи. Мика Антић је написао: „ Прелети бесконачност и победи време и машту,али никада не заборави како се корача по земљи!“, тако да ја не сањам живот него стојим чврсто на земљи и успевам да живим своје снове.''

Александар Лукић, Нови Сад

Александар Лукић, рођен је у Београду 1968 године. Живи и ради у Новом Саду.

Путник, математичар, електро инжењер, некада од својих ривала на баскету зван 'велемајстором идеје и покрета', данас детаљни познавалац стаза за планинске бицикле на Фрушкој Гори, фотограф аматер, вечити заљубљеник у Дунав, путник... авионом, бродом, балоном, возом, чамцем, бициклом, пешке... мада каже да је за добро путовање довољно само пожелети га и затворити очи. А може и са отвореним, нарочито уз добру књигу.

Анастасија Лапчевић, Београд

,,Ја сам Анастасија Лапчевић.
Сем имена, тог почетног пламена, не преостаје нам ништа друго, ништа више.
За љубав сам балава, да, бар тако многи кажу. Иако се не слажем са њима, знам да сам дубоко одлутала у снове и "светове преко пута" да бих се скрасила са обичним Земљанином, главом чврсто прикованом право напред. Моја је захефтана, ка горе, ка доле, на лево, на десно и позади; право погледам само у пролазу, толико мало, да ме свет не одбаци. И тако сам у једном трену погледа право и одлучила да скупљам лутке. О значају лутака за моје биће овде нећу писати, али ћу рећи да су добрим делом биле моја инспирација. Материјализоване лепоте стакастих погледа и китњастих одела, осликавајући одређене ликове. Кад сам била млађа, сама сам смишљала разноразне приче и бајке уз моје мале глумце. Како је време пролазило, почела сам да читам и занимам се за те исте митове и бајке и схватила да је немогуће смислити било шта што већ није постојало. Тад сам одустала од смишљања игри и прешла на проучавање постојећих. Кад сам ,,одлучила" да је суштина проучена, вратила сам се на игру са старим глумцима, али у писаној форми. А ја се поред тога занимам за још многе ствари... Све бисте онда разумели, а то није ни мало занимљиво.''

Милован Матић, Шабац

Милован Матић, рођ. 1984. године у Шапцу, где живи и ради.
Пре тридесет година шапнут кроз иглено ухо трајања неким незнаним платнима живота. Драги људи и мале ствари чине његове тренутке великим.Воли додир пожутелих страница старих књига. Воли да посматра заласке сунца и да ослушкује падање кише. Не воли јутра јер када сване све добија облик неке конкретности.
Када не збрињава људе, као специјализант ортопедске хирургије и трауматологије, бави се збрињавањем речи у светове и светова у речи, у стилу познате Чеховљеве реченице: „Медицина је моја законита жена, а књижевност ми је љубавница. Када се заситим једне, проведем ноћ са другом".

Љиљана Мирић, Крагујевац

Љиљана Мирић, рођена је 1962. године у Високом, БиХ.
Од 1996. године живи и ради у Крагујевцу као професор српског језика и књижевности, и као библиотекар.

,, Витези Великог Срца и Тужног Лица, када Вам из дубине ,,несвести“ почну извирати бокори горко-слатких расцветалих речи; незнано одакле и како, Ваше географске ширине и дужине су Ваше Јество. То више није Твоје – Моје. Па, онда, чије је? На незнаном месту, у незнано време, незнајући зашто, наћи ћемо се. Чекаћу Вас, Витези Великог Срца, док је даха у мени.''

Ивана Ћук, Нови Бечеј

Ивана Ћук, рођена је 1974. године у Зрењанину. Завршила је Економски факултет у Суботици. Удата, и мајка троје деце.
Роман ''Дивљакуша и бадемово семе - Бележница боје пурпура'' њена је прва објављена књига.

Горан Савић, Београд

Горан Савић рођен je 1987. године у Београду, граду у којем је одрастао, и у којем и дан данас живи и ради.
Љубав према писаној речи показао је још у школским данима, када се и јавила жеља да једног дана, на својим полицама, угледа своје књижевно дело.
Први од три романа из серијала „Епицентар“, представља управо кулминацију жеље за писањем и љубави према музици.

Илинка Марковић, Београд

Илинка Марковић, рођ. 1955. године у Куршумлији. Живи и ради у Београду.

,,Окрећем лице, и у огледалу видим оба образа. Са једне стране испод бледила избија љубав, радост и живот, а на другом образу сећања. У огледалу одраз новог дана, новог живота, радости због дечије радости, радости због навршених година. Радости што сам ту да пружим љубав вољенима."

Милунка Мила Петровић, Бечеј

Милунка Мила Петровић, рођ. 08. 01.1997. године у Бечеју.

,,Свакодневно, посматрајући душе, посматрајући људску свест и срца оних које волим... настаде ова збирка за чије су листове безусловне оданости, размишљања, страхова, ставова, поука, знали само ноћни сапутници – небески свод, месец, звезде и моја душа, тачније, све оно што је саставни део ноћне тишине.

Волим чаролију живљења. Волим читав свет.
Живот је, у суштини, савршен учитељ, учи нас зрелошћу. На крају крајева, свако наше учињено дело ће бити награђено: грешком, наградом или поуком. На нама, људима, остају начини приступања његовим лекцијама. Ништа више.''

Јелена Петковић, Лесковац

,,Кад сам била мала, онако, баш малецна, мислила сам да једино ја на овом свету умем да дишем. Да сам једноставно другачија од свих, посебна. Отишла бих у купатило, сећам се, веш-машина и ја бејасмо исте висине, стала бих поред ње као поред каквог доброг друга и почела бих да дишем: 1, 2, 3, 4, 5... и сваки пут до 30. Испунивши свој универзум посебношћу, вратила бих се међу ‘смртнике’ и прикривајући у себи задивљење самом собом, својом неспорном различитошћу, упуштала бих се у мање занимљиве токове живота. Чини ми се да сам веш-машину прерасла за две главе кад сам схватила да имам бронхитис. И да сам ја само једна обична, најобичнија Јелена Петковић, рођена у лето ’89-те, у једном маленом селу Белановцу, поред маленог Лесковца, а не каква принцеза Јелина из Јелинграда. Без обзира на придеве и титуле које себи дајемо, сви смо једнаки пред огледалом неба. Није погрешно имати своја пространства и универзуме, али да би наш Универзум дисао, потребно је да ми дишемо једнако.''

Радмила Ј. Караћ, Канада (Canada)

Радмила Ј. Караћ рођена је 1956. године у Луци код Невесиња, као четврто по реду дете у породици Јова и Наде Телебак. У Мостару, где је провела део детињства и младости, завршила је Педагошку академију, одсек српско-хрватски језик и књижевност југословенских народа.
Живела је и радила у Мостару до избијања последњег рата на Балкану. Сада живи и ради у Канади. Има три сина, две снахе и шесторо унучади.

Песме је писала од детињства, али сви рукописи које је годинама сакупљала нестали су у ратном пламену. Требало је да прођу године након драматичних збивања како би се поново вратила писању. По сећању је оживела неке своје рукописе, записане док су њена деца била мала, а затим су настали нови, посматрајући и играјући се са унучићима. Објавила је збирку песама за децу ,,Прегршт дечијих бисера”.
Ово је њена друга збирка поезије за децу.

Милета Стаматовић, Београд

Милета Стаматовић, рођен је 1964. године у малој варошици Плав, на обали плавског језера, изворишту бистре и плаховите реке Лим.
Након завршетка средње школе у родном месту, одлази у Београд где се запошљава у Министраству унутрасњих послова републике Србије, где и данас ради и живи.
Као љубитељ природе, пише о немарном односу људи према њој, пише о жени, о љубави, као и о пролазности живота, о мржњи међу људима и беспотребним људским поделама.
,,Да се човек пита’’ његов је књижевни првенац у коме, аутор верује, свако може пронаћи делић себе.

Анђелка Радовановић, Шабац

Анђелка Радовановић рођена je у Шапцу, где живи и ради.

Седећи на обали Саве, слушала је жубор реке која је стара и већ уморна причала невероватне приче о људима и градовима чије је рађање и смрт испратила. Из тих прича поникли су романи Радовановић Анђелке, па је тако 2008. oбјавила два романа, и то:

„Дуга у њеним очима“ и „Небески гладијатор“,

а почетком а почетком 2014. роман ,,Бејурделем''.

Ранка Танасић Барлов, Београд

Ранка Танасић Барлов рођена је 24.11.1979. године у Кикинди.
Одрасла је у Руском Селу, где је завршила ОШ "Глигорије Попов", а потом и средњу школу "Хемијско технолошка и грађевинска школа" у Кикинди. У Београд је дошла као студент права, са малим амбицијама и великим сновима.
По занимању је дипломирани правник. Ради као секретар у ОШ "Милена Павловић Барили" у Београду.

Писањем се бави од своје десете године, и то сматра хобијем, али је ретко када причала о тој страни своје личности.
Животна прича која је оставила неизбрисив траг у њеном животу осмелила је да напише први роман под називом "Где да одем да те не волим". Објављен је 30. јуна 2012 године.
,,Живот на грам’ њен је други роман.

Соња Николић, Краљево

Соња Николић, девојачко Шћепановић, рођ. је 1977 године.

Са својом породицом, мужем и два сина, живи у Краљеву.
Поезију пише још из раног детињства. Инспирацију проналази у свему што је окружује, па је тако и настао диван роман под називом '' Године проведене без тебе", као њен књижевни првенац.

Немања Шајиновић, Футог

Немања Шајиховић, рођен 1995. у Новом Саду.
,,Још у раном детинству сам ушао у виртуелни свет, свет маште, нестварних суперхорја, митских створења, божанских љубави..., и велики део свог живота сам провео баш у том свету. Моју личност су вајале безбројне силуете и мрачне фигуре света који се налази далеко изван нашег. Међутим, у свој тој нестварној земљи открио сам нова, танка врата која спајају стварност и мој свет, врата у облику књиге која ће ми помоћи да вам што прецизније дочарам мој свет, и омогућим вам да барем на кратко време откријете мрачни свет који се крије иза завесе.''

Дарко Којић, Вршац

Дарко Којић, рођен је у Вршцу 1974. године где и данас живи и ради.

Пријатељи о Дарку -

"По изгледу и наступу строг, у срцу вођен Христом. Борац за очување српства на Космету. Поштовалац српске историје и културе, предака и корена." - Наташа К.

"Неки људи временом уместо да огрубе и захладе, постају врелији и занесени овим или оним. Такви духови немају први и други део живота, већ два прва дела. То је он." - Горан Л.

"У својој најдубљој и најинтимнијој тузи, кренух на Космет. И тамо га упознах и нађох пријатеља за цео живот." - Снежана Ђ.

"Поштовалац прошлости. Несхваћени јунак садашњости. И свакако, вредан будућности." - Ђурђица З.

Душан Тричковић, Бор

,, Зовем се Душан Тричковић. Живим у Бору. Имам тринаест година и ученик сам седмог разреда ОШ „Душан Радовић“. У хороскопу сам лав (рођен сам 18. 08. 2000).

Још од првог наученог слова, писање је дошло на врх моје дугачке листе интересовања. Одувек сам маштао о томе да постанем књижевник, нарочито читајући омиљене писце: Јована Ј. Змаја, Мирослава Антића и Душка Радовића.
Члан сам рецитаторске и драмске секције. Од петог разреда учесник сам на многим такмичењима из српског језика и књижевности. Учествовао сам на разним литерарним конкурсима и добијао награде.

Не волим дволичне, зле и пакосне људе, као и лажна пријатељства и пријатељства склопљена из интереса.

Ја сам једно сасвим обично дете које воли да се радује, смеје и...пише.''

Миливоје Стојчевић, Бања Лука, РС БИХ

Миливоје Стојчевић рођен је 1964. у Градачцу где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је на Технолошком факултету у Бањалуци. 2009. је из штампе изашла његова прва књига "Земља срче", збирка прича које су повезане истим приповедачем у лабаву структуру романа. Говори о путу кроз пакао деведесетих. Књига нам открива истине о времену и нама у том времену.
Књига "Инцест и друге приче" је штампана 2011. Представља покушај да се открију узроци и покажу последице наших вековних подела, да се са њих скину религиозне, пропагандне и идеолошке обланде којима су те поделе продубљиване до непомирљивости.
,,Усуд'' је његова трећа књига.

Индира Дурмић, Рим (Италија)

Рођена у Сарајеву 1969. године, Индира Дурмић већ од раног детињства показује интерес за литературу и писање. Током школских дана побеђује на разним литерарним конкурсима, иако јој писање остаје само хоби, јер школовање наставља у медицинској школи где стиче неопходно знање које користи током рата. Након ратних година и различитих радних искустава на радију и телевизији, као и у разним интернационалним организацијама, 2001. године се сели у Рим ( Италија) где и данас живи, ради и студира.
,,Тишина'' је њен први роман.

Стефана Бабовић, Београд

,,Рођена на брдовитом Балкану у години Чернобиља, предодређена сам да се не плашим невремена и да заволим плес на киши. Овај свет сам угледала у граду крагуја и као птице заволела сам лет кроз простор, а књиге су ме научиле да летим и кроз време. Била сам дете у једној држави, школарац у другој, девојка у трећој, а нисам се селила. Постала сам географ, увек жељна путовања и жедна знања о другим културама, другачијим природама и дивној Србији. Кроз науку и понеко путовање обогатила сам се новим пејзажима и познанствима, схватила друге народе, а наш сам нарочито заволела. Писање ми је омогућило да створим своје светове и понекад побегнем од стварности, као и тренутке неописиве среће стварлаштва.

Досадашње стваралаштво: роман „Сестре по крви“ (прво издање 2004. године, друго издање 2006. године) ''

Марко Барош, Београд

,,Рођен у Београду, граду брзог живота, пре двадесет и четири године, већ толико покушавам немогуће. У хаосу наћи реда и логике у љубави. Кроз песму се играм, маштам и спајам неспојиво. Стихови су огледало моје и одраз размишљања мога срца.''

Милица Стефановић, Београд

Милица Стефановић је рођена 1986.године у Пироту. Прву збирку песама „Златна крила“ штампа 1998.године. У периоду после 1998.године, Милица оформљава и наредну збирку дечије поезије „Иза дуге“ која и дан данас чека своје штампање.

Поносни је носиоц многобројних песничких признања као што су: републичка Лукићева награда часописа Ђачко доба, општинска награда поводом 120 година од ослобођења од Турака, Златно перо на школском нивоу за допринос у друштвеним наукама, регионална награда „Крв живот значи“.

Милица данас живи у Београду. Њен први долазак у Београд био је везан за уручење прве републичке награде литерарног конкурса „Зелено, волим те, зелено“. То је уједно била и њена прва награда и можда најважнији мотив, поред учитељице, да се те давне 1994.године отворе и нови листови и испише првенац, „Златна крила“.

2014. објављује књигу ,,Штикла на асфалту''.

Драгана Лукић Мраовић, Београд

Драгана Лукић Мраовић рођена је 1975. године у Београду.
Стицајем околности по образовању постаје дипл. инг. а по занимању вечити путник јер писање је путовање душе.
Фрустрације лечи кувањем.

Анела Кошпо, Мостар

Анела Кошпо рођена је 1988. у Коњицу, БИХ.

Касијана Милошевић, Беч (Wien, Austria)

Касијана Милошевић, рођена је 1965. године у Церемошњи, општина Кучево. Живи у Пожаревцу, а тренутно борави у Аустрији.
До сада је објавила четири књиге прозе и то: „ ДИВНА“(2004.), „ ОД ПОНЕДЕЉКА ДО ПЕТКА“(2005.), „УКЛЕТА КОТЛИНА“(2005.), трилогија „МИ, МЕЂУ СОБОМ“(2008.) и две збирке поезије: ЛАВИРИНТ“ (2009.) и „БЛИСКЕ ДАЉИНЕ''(2011.).
Роман „ КРОЗ ТРЊЕ ДО ЗВЕЗДА“ (2013.) њена је седма књига.
Радови су јој штампани и по књижевним часописима. Слободни тренуци испуњени су јој узлетима свих жанрова духовног и стваралачког чина.
Од 2012. године, члан је УКС.

Братислав Росандић, См. Паланка

Братислав Росандић рођен је у малом, метохијском селу, које је оставило дубок траг у његовом одрастању. У породици просветних радника рано открива свет књиге, али му је дуго требало да у писању препозна смисао свог живота. Мада је завршио вишу економску школу, у души никада није био економиста. Његова љубав је писање, и то је, данас, једино у чему искрено ужива...

Миро Благојевић, рођен 1972. године у Новској, Република Хрватска.
Живи и ради у Београду.

,, Нешто сам научио о песми - она долази кад хоће и има свирепе законе. Ако лажем, одмах ће ме повредити. Исто тако, могу се надати и од ње ништа не добити. Нема рану, рана је талог оног који је пише, али, пишчев живот није нужно, узрок њене милости. Њу не интересују послови, не разуме руке. Западњаци су јој приписивали сетну трагичност, лепшу од корисних истина, а источњаци певају да је судбина. А ја се надам да је бар понегде у овој збирци њена лепота откривена.’’

Владимир Бараћ, Београд

Владимир Бараћ, рођен 27. априла 1977. године у Београду, где и данас живи и ради.

Прву књигу, збирку прича „У редоследу појављивања“, објавио у августу 2012. године. Књига је освојила награду „Златни Пегаз“, као најбоља збирка прича у конкуренцији од око 750 рукописа пристиглих на конкурс Књижевне омладине Србије.

Аутор је Блога „Владимир Бараћ, белешке и кратке приче“, који је замишљен као пишчев дневник:

http://vladbar77.wordpress.com/

Верица Тртица, Београд

Игре у детињству давних, педесетих година, а касније и бројне активности у разним Школским секцијама, определиле су је за будући позив - рад са децом. Након завршене Педагошке академије за образовање васпитача предшколских установа, остварује своју васпитну праксу у трајању од тридесет седам година, у ПУ „Др Сима Милошевић“ у Земуну, током које завршава и Педагошку академију за образовање наставника разредне наставе, у Београду.

Сећања на старе добре учитеље, сјајне професоре и угледне колеге и сараднике којима је била окружена и од којих се учила свом послу, подстакла су је да објави овај свој, први рукопис „Из моје васпитне праксе“, у тежњи да допринесе широј размени васпитних искустава и сазнања, неопходној у изналажењу ваљаних васпитних решења.

Рођена је 31. 12. 1952. године у Земуну. Живи у Београду, са породицом.

Даница Ђурић, Лајковац

,,Књиге кажу да сам рођена15.08.1962. године у врлетима некадашње Босне и Херцеговине у селу Ситнику, надомак Коњица. Тачан датум мог рођења, поклапа се са датумом рођења нашег великог научника Николе Тесле, а то је 10. јул и њега славим као свој прави датум рођења.

Удата сам. Живим у Лајковцу са породицом.''

Огњен Караџић, Београд

Огњен Караџић рођен је 1992.године у Београду, у коме је и одрастао.
Веома рано, током тог одрастања написао је своје прве песме.
Своју уметничку црту до сада је покушао да искаже на разне начине, углавном кроз писање поезије и глуму што је резултирало бројним учешћима на домаћим и међународним такмичењима и фестивалима, као и пратећим наградама.
Студент је социологије, али „када порасте“ жели да остане песник и луткар.

Драган Маринковић, Ниш

Откад зна за себе, корача
паралелном стазом живота.

Ивана Лазаревић, Италија

Ивана Лазаревић рођ. 1990. у Пожаревцу. Живи на релацији Дубока – Италија. Воли природу која њену душу испуњава миром и слободом. Бави се писањем од 8. године. Писање јој пружа олакшање и начин да речима прикаже слику својих мисли.

Дарко Милановски, Италија

Дарко Милановски рођ. 1986. у Пожаревцу. Живи на релацији Шевица - Италија. Писањем се бави око 9 година при чему га инспирише домаћа хип-хоп музика. Писање је за њега терапија помоћу које сва своја расположења преноси на папир.

Стојанка Мирић, Петроварадин, Н.Сад

Стојанка Мирић рођена је у Бања Луци, РС, БИХ.
По занимању је трговац. Њена највећа вредност у животу су породица, супруг и деца.
Велики хоби јој је читање истинитих, животних прича, због чега је и написала једну од својих истина.
Живи и ради у Петроварадину (Нови Сад).

Роман ,,Сунце опет сија’’ њен је књижевни првенац

КАМЕНКО РАШЕТА - Београд-Ровињ

Каменко Рашета рођен је 1957. у Осијеку, гдје је дипломирао право. Од 1991. нема трајно место за живот. Последње године проводи у Београду и Ровињу, наизменично и временски подједнако дуго.
'' Чудесни свијет контајнера'' његов је књижевни првенац.

Ивица Иштванчић, Суботица

Ивица Иштванчић рођен је 1974 год. у Суботици где живи и ради.
Збирка поезије ,,Песме из срца’’ његова је прва објављена књига.

Јована Ниџовић Ивовић, Топола

Јована Ниџовић Ивовић рођена је 1988.године у Крагујевцу.

Живи у Тополи са мајком Горданом. Бави се писањем љубавних романа. Добра и пажљива ћерка, прави пријатељ...Помало луцкаста, расејана, понекад мало више тврдоглава, али ипак омиљена у друштву... Увек је са осмехом на лицу и позитивним мислима којима иде кроз живот.

Далибор Стефановски, Пландиште (Вршац)

Далибор Стефановски рођен је у Пожаревцу 1990 године.
Након завршетка обавезних настава, завршава средњу Графичку школу на Новом Београду. Доцније неуспешно уписује основне студије на Штипском (Р Македонија) универзитету - смер журналистике, где се задржао свега годину дана, а убрзо потом се, након обилате алкохолне конзумације, сели на Црногорско приморје где се коначно посвећује својој највећој љубави, читању и писању.
У Црној Гори борави три године и у том периоду завршава своја прва дела и Трилогију - На крају пута, од које је “Љубав једног пијанца“ њен први део коју објављује у култној едицији „Пегаз“ у издању Књижевне Омладине Србије.
Живи у Пландишту заинтересован за наставак студија филозофије, књижевности и историје.

Зоран Маслаковић, Ниш

Зоран Маслаковић родио се 1969 године у Нишу.
Бави се писањем још из основне школе. Романтичар у души који воли да спознаје свет око себе где и налази инспирацију за писање. Мотиви су му обични људи који га окружују у граду где живи и ради, изгубљене генерације 90-тих година у Србији са носталгичним освртом на бившу Југославију и њен распад. Љубав и све око ње само употпуњују његову инспирацију као писца. До сада је објавио две збирке песама:

1.„Сањарења“ 2002 године

2. „Обрачун душа“ 2003

Живи, ради и пише у граду где се и родио.

„Једна нишка прича“ је његов први роман.

Драган Лазаров, Темишвар, Румунија

Драган Лазаров је рођен у Темишвару, 16. јануара 1978. године.

Крштен је у српској цркви Св. Георгија у Трајановом Тргу у Темишвару. Основну школу (од I до IV разреда) завршио је у темишварском насељу Мехала, у српском одељењу, да би касније школовање наставио на румунском језику. Дипломирао је менаџмент агрономије на темишварском универзитету.
Тренутно ради као представник продаје једне италијанске компаније, задужен за тржиште српског говорног подручја.

Драган је почео са писањем песама и кратких форми изражавања још као основац. Прве стихове написао је на румунском, али их је касније превео на српском језику. Осим поезије, бави се и писањем афоризама.

Збирка поезије ,,На ивици судбине'' је његов књижевни првенац.

Живи у у Темишвару, а ради у Румунији и у Србији.

Jован Тадић, Београд (1909. - 1978.)

У босанској посавини, 16 километара узводно од Босанског Шамца налази се село Нови Град које лежи на самој обали Саве. У том селу 19. јула 1909 године рођен је Јован Тадић, од оца Илије и мајке Спасеније који су имали пет синова и три кћери. У родном месту завршио је четири разреда основне школе. Као талентовано и надарено дете, 1925 године преко организације привредника одлази у Београд на занат, где је завршио школу ученика у привреди.

Писао је поезију за децу од ране младости. Песме је повремено објављивао у дечијим часописима. Прву збирку песама објавио је 1974 године у Београду. Био је члан клуба књижевника ,,Милутин Бојић'' у Београду.

Живот му је био буран. Био је човек истине и правде. Никада члан ни једне партије, по опредељењу монархиста, вечити борац за правду, велики противник комунизма. Због свог опредељења али и лажних потказивања у бурним временима често је затваран, па је доста времена провео по казаматима. Чак је два пута осуђен на смрт. Није стрељан. Радећи у жандармерији Милана Недића при Скупштини града, спасио је многе комунисте који су у то време били у илегали. Зато су неки од њих касније њему спасили живот, у време када је за лажно потказивање човек губио главу.

Оженио се ученицом трговачке академије Надеждом Сиротко са којом има четири сина и две кћери.

Умро је природном смрћу у Београду 26. јуна 1978 године. Сахрањен је на Централном гробљу у Београду.

Амра Кахвеџић, Сарајево, БИХ

Амра Кахвеџић је професор енглеског језика и преводилац. Рођена је 1970. године у Зеници, Босна и Херцеговина. Живи и ради у Сарајеву. Од својих раних двадесетих година почиње се интересовати за духовност и природу стварности око себе.

Књигу ЗА МОГ СИНА почиње писати три године пре његове трагичне смрти, у мају 2012. године.

Тихомир Станишић, Нови Сад

,,Име је само ознака. Моја ознака је Тихомир. Презиме је такође ознака. Не бих више говорио о томе. Моменат рођења је само један моменат у бесконачности, будалаштина сентименталних. Родио сам се једног од тих момената, 2. 9. 1985. године. Живим у Новом Саду. Једног од оних будаластих момената умрећу, надам се у Новом Саду. Више ништа није потребно рећи. Можда сам и превише рекао.''

Братислав Петровић, Бела Паланка

Братислав Петровић рођен је 1961. године у Шљивовику код Беле Паланке. Дугогодишњи је радник МУП-а Републике Србије.
Објављена дела:
1. роман „ИЗЈАВА“ (2007)
2. роман „КРВАВА НИШАВСКА ЗИМА“ (2008)
3. сатирични роман на дијалекту „С’Н ИЛ’ ЈАВА“ (преведен и на бугарском језику) (2012)
4. хумористични роман на дијалекту „ГОСПАВИНА СЛАВА“(2012)
5. монографија „МАНАСТИР СВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У СИЋЕВУ“(2010)
6. монографија „МАНАСТИР УСПЕНИЈЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ВЕТИ“ (2012)
7. приповетке „СЛАВА“, „ПИСМО“ И „СПОМЕНИК“ објављене у БЕЛОПАЛАНАЧКОМ ЗБОРНИКУ у којем је 2012. годину објављен и његов истраживачки рад „ХАЈДУЧИЈА НА ТЛУ БЕЛЕ ПАЛАНКЕ“ .
Бави се и новинарством. Сарађује са нишким „Народним новинама“, пиротском „Слободом“ и Независним српским новинама „Тотонто новости“ у Торонту - Канада.
Члан је Савеза књижевника у отаџбини у расејању.
Живи и ствара у Белој Паланци.

Сандра Суботић, Торонто, Канада

Сандра Суботић рођ. је 1977 год. у Книну.
Године 2008 објављена је њена прва књига, „Раскрсница Изгубљеног Пута“. Истоимени наслов, писан у краткој форми, настао је у деветој години од последњег сусрета са њеним братом.
Све што је икада радила у животу, доживљавала је исувише лично. Отуда и мотивираност да се дохвати, тада, писаће машине. Пошто никада није успела да пронађе адекватан начин, односно пут до свог „несталог“ брата, писање се као урођена и генетски модификована аномалија наметнуло само од себе.
У припреми је други део романа „Башта код краљевог моста“.

Мајка је троје деце. Живи и ради у околини Торонта.

Андрија Јонић, Београд

Андрија Јонић, рођ.1983 год. у Београду где живи и ради.
Oмиљени цитат: ,,Ми можемо игнорисати реалност, али не можемо игнорисати последице игнорисања реалности.'' - Ayn Rand

Биљана Делетић Милошевић, Београд

Биљана Милошевић, рођена Делетић 1968. године у Пећи, заједно са сестром близнакињом, нешто „пре времена“. Иако је већ исте ноћи била у Београду, а затим одрасла у Алибунару, место рођења, коме се у животу често враћала, оставило је на њеној души неизбрисив траг.
Захваљујући просветарском позиву својих родитеља, који су се у време својих школских распуста увек враћали родној груди, она заједно са сестром, у оваквом окружењу, проводи и добар део свога живота, одрастања, и за њега везује најлепши део свога детињства.
Ту у Метохији, у непрекидној дечјој игри кроз воћњаке породичног имања и у порти цркве коју је њен деда освештао, напајајући се духом оклоних светиња - манастира Високи Дечани и Пећка патријаршија, слуша „птице, што песмом својом милују цвеће“, посматра то исто цвеће док „круну своју за топлим сјајем диже“ и од њега учи да „поздравља Небо“.
Своје импресије још као дете почиње да изражава кроз поезију, најпре о природи са којом се од малена дружи, а касније, одрастајући, и о осећањима, развијајући на тај начин од оца наслеђену склоност ка писању као начину изражавања.
Касније, почиње да развија и своју склоност да импресије бележи и путем цртежа, што је, коначно, и определило у избору њене професије за архитектуру (а могло је то да буде и сликарство, да је у програму студија на овом факултету било и математике, њене треће љубави, којој је наклоњена и која се осећа у ритму њених стихова са којим експериментише), као сублимацију свих њених интересовања, као начин изражавања, као јединствени језик, а која, како то каже чувени архитекта, и сама уме да буде поезија („Архитектуру третирам као језик. Мислим да морате знати граматику да бисте знали језик. Тада говорите у прози; ако се тим језиком добро служите онда говорите дивном прозом, а ако се њиме уистину добро служите, тада можете бити песник“,Mis Van der Roe).
Биљана Милошевић данас живи у Београду са својом породицом, са кћерком Итаном и супругом Николом, у крају града са доста шуме и зеленила, где може да ужива у природи и слуша њене звуке, да је инспиришу и сећају.

Биљана Бенић, Апатин

,, Причали си ми баба и деда код којих сам одрасла у малом славонском селу Вери, да сам проговорила тек у својој четвртој години уз прву сликовницу. Морали су у варош да купе другу, трећу књигу како не бих поново заћутала. Одмах сам течно читала. Писала сам приче све док нисам уписала Технолошки факултет и била избачена из света снова у свет реалности. Научила сам структуру атома и тајну хемијске везе, али сам изгубила себе.
Пронашла сам се пре неколико година вративши се лепој књижевности и писању.
Почетак је била 1996 година и прва награда на конкурсу кратке приче “ Дунавске обале „ и после сваке године неколико написаних и понека награђена прича.
2010 године сам добила награду“ Миодраг Борисављевић“ писца, осамљеника и хуманисте и силно се обрадовала. Стекла сам самопоуздање да изливе осећања која ме понекад целу прекрију претачем у речи и покажем и другима.
Док се моји мирни дани стапају са великом реком, ја пловим кроз живот препуштена лепоти давања нежности и стварања радости својој породици, људима око себе, члановима Друштва за борбу против рака Сомбор, и досад стеченог знања у пречишћавању воде у апатинском водоводу.’’

Бојан Воркапић, Београд

Родио се у Београду 1979. Завршио филмску и тв режију и настоји да пробије ,,невидљиви зид’’ који дуго осећа да постоји испред свих младих људи који желе да буду креативни а не подржава их никаква политичка организација, секта или слично. Ту и тамо успешно пробијао поменути зид. Радио на ТВ АВАЛА, у позориштима: у Београду (ПИНОКИО, ТЕАТАР 78, СКЦ) и Димитровграду. Највише на Драмском програму Радио Београда где је пре 7 година добио награду за најбољег младог редитеља. Пише од ,,ваикада’’. Последњих година највише драме за сцену и радио. Чека сарадњу и са Драмским програмом Радио Новог Сада и Аситејом Србија. Има спремљен и роман… Кад све ово поброји затекне се јер још увек не осећа ,,благодети врлог културног радника’’.

Највише од свега волео би да узлети на Пегазу и да добије право да га укућани и околина коначно сматрају озбиљним књижевним радником што он одувек настоји да буде. Жели сву срећу онима који се боре и који осећају да су шири од фиока у које би да их сместе!

Марко Милетић, Београд

Марко Милетић што име аутора је само, рођен је у Ужицу 10.05.1984.
Детињство проводи под окриљем родитељске нежности, топлине и љубави.
Школске дане проживљава у окружењу мира, благостања и лагодности.
Доба младости је обележено утицајем несвакидашњег низа околности.

Дане адолесценције осећа као бесмисао давнопређашњих догађаја.

Тренутно егзистенционално распрострањен и приступачан у Београду.

Марија Зарић, Београд

Марија Зарић рођена 01. 04. 1989.у Жагубици. Студент је Филолошког факултета Универзитета у Београду, на катедри за српски језик и књижевност.
,, Марија је компликована, чудна, ћутљива, неповерљива девојка.
Таква сам. Боље да ћутим и знам, него да паметујем…
Рођена сам у погрешно време. Рођена сам са „немогућим задатком“. Тачније, сама сам га себи поставила. Желим да променим свет али немам потребну машинерију, тако да пораз у бици са непобедивим противником, тј. животом ублажавам својим бегом у илузију. Моје бекство су оловка и папир, музика, природа и животиње. Пошто не могу да преобликујем стварност, ја уобличавам свој свет, своју илузију, градим сопствену Недођију…
Никад задовољна оним што имам и оним што сада и овде могу. Не верујем док не видим и не чујем. Не знам док не сазнам. Не осећам док не осетим.
Тренутак је јако битан, јер све толико траје у овом животу: срећа само је тренутак…’’

Тијана Рапаић Марковић, Нови Сад

Тијана Рапаић Марковић, рођена је 1977. године у Београду. Живи и ради у Новом Саду као професор српског језика и књижевности.
Осваја: награду “Десанка Максимовић” 1994. године и награду “Момчило Настасијевић” 1996.године. Учесник је Конгреса слависта у Пољској 2003. године.
У слободно време бави се писањем прозе за децу. Објавила је две збирке прича за децу и младе:
« Приче о животињама» и « Божићне приче ».

Прича « Бајка о изгубљеном лабуду» емитована је на Радио Београду крајем 2010. године.

Клара Браић Самарџић, Београд

Клара Браић Самарџић рођена је 1976. године у Будви.
Српску књижевност и језик са општом књижевношћу завршила је на Филолошком факултету у Београду.
Откако је научила да пише, није престајала са учењем и писањем.
Тренутно живи са породицом у Београду. Ради као наставница у једној Основној школи.
Путује кад год уграби прилику.
И пише песме за одрасле и децу.

Марија Васић, рођ.1986 године у Н.Саду, где и данас живи.
Роман ,, Нада Вера не Сања плес Салсе '' њен је први објављени роман у издању Књижевне омладине Србије.

Горан Ћурчић, Зрењанин

Горан Ћурчић, рођен је орвеловске 1984. односно 7492. године од настанка света, баш на тридесет девети рођендан спортског друштва Црвена Звезда. У родном Зрењанину завршава основну школу и гимназију, а на новосадском ПМФ-у дипломира са звањем професора географије.

Слободно време проводи са пријатељима који су непресушан извор инспирације, а кад је сам онда чита и пише. Воли фантастику: научну, епску, историску; словенску-српску митологију, као и стрипове и ноћне приче уз логорску ватру.

,,Потомство'' је његов први роман у издању Књижевне омладине Србије.

Ана Магда, Београд

,,Ко сам ја? То је вечито филозофско питање, које увек остаје недоречено. Родила сам се као Ана Магда 27 новембра 1988 године у Београду. Оно шта сам била пре тога нажалост ми је остало недокучиво. За мене људи говоре да сам чудна, а ја за њих да не умеју да разумеју другачије од себе. Јер ја сам од малих ногу све радила супротно. Касније сам покушала да се прилагодим. Будући да ми није ишло, одлучила сам да будем једноставно Ана, јер са које год стране да кренем од почетка ме дели само једно слово. Увек тежим да научим нешто ново, иако сам свесна да је све шта покупимо у животу само зрно песка у односу на пустињу.
Студирам Археологију на Филозофском Факултету у Београду.

Ана Ранковић, Обреновац

Ана Ранковић, рођена 1982. Детињство је провела у Љигу. Данас живи са мајком у Обреновцу.
Завршила је Филолошки факултет у Београду, смер - Општа књижевност и теорија књижевности.
Запослена је у београдској туристичкој агенцији Travel Expert.

Марија Рувидић, Београд

Марија Рувидић, рођ.1984 године у Шапцу. Живи у Београду.
Професионални је сањар и филозоф аматер, дошла на овај свет да шири учење о плетењу живота по калупима који су само њених руку дело. Све њене мудрости и лудости никада нису биле дело њене главе, већ срца. Тврдоглаво верује у чуда и тим убеђењем ваја свој свет. „Зачарани врт душе“ је њена прва збирка поезије, настала у времену када су откуцаји срца добили смисао и један сасвим нов ритам..Ритам вечности...

Душан Томић, Ваљево

Душан Томић, рођ. 1990 г. у Ваљеву, где и данас живи.

Аутор сматра да једно дело може бити комплетно само ако испуњава четири услова: да је филозофско, да има врхунски развијену фабулу, и да је естетски савршено. Четврти услов је да су сва три претходна на врхунском нивоу. На том темељу почива његова теорија: филозофски правац се мора уздићи на виши ниво како би му се вратила популарност коју су му одузели романи екстремно развијене фабуле без осталих суштинских елемената.

Роман ‘’Дијамант’’ је први џиновски корак ка остварењу тог циља.

Нада Јанковић, Ср. Каменица

Нада С. Јанковић „Црна“ (по дугој као зифт црној коси), рођена је у равном Срему, у Крњешевцима 1931. године, као најстарија од четворо деце. Мати им је умрла када је имала 8 година, а оца су однели у логор у Немачкој. Као деца без родитеља, живели су у интернату где је Нада остала све док није завршила средњу школу. Након завршетка Гимназије у Земуну, завршила је Средњу медицинску школу за лекарске помоћнике 1951. године. Радила је у струци прво у Књажевцу са радијусом од Сврљига до Зајечара, затим у Земуну, Белој Паланци, па у Словенији и на крају у Дому здравља у Сремској Каменици. Добитник је бројних признања и захвалница из области медицине.

Први чланак је објавила у „Борби“ док је још била ђак медицинске школе.

Прву збирку песама демонстративно јој је спалила маћеха. Стихови су изгорели, али не и сећање.Отуда и наслов прве, објављене збирке песама: ,,Сећање не може изгорети''.

У припреми су још две збирке песама и једна збирка кратких прича..

Стела Суботички Михаиловић, Београд

Када сам слала биографију уз рукопис Књижевној омладини Србије, написала сам само име, годиште, да сам се родила, живим и радим у истом граду. Нисам написала да сам радила као новинар, да сам била у радионици креативног писања једне наше екстравагантне ауторке, да волим да путујем по Србији, да сам заљубљена у Београд. Моја песма „Кријући осмехе“ објављена је у зборнику радова конкурса „Шумадијске метафоре“ 2001. Мама сам тројици добрих дечака.

Мислила сам да је сувишно да нагласим да пишем од десете године, тада песме и бајке. Имам награду „Мајске песничке штафете“ и нешто „Змајевих“. Да не претурам сада по стварима и тражим тачан број. У Првој економској школи у Београду била сам инвентар у библиотеци. На моју љубав према књижевности још више је утицао разредни Мома Павловић који ми је дозволио да је интерпретирам својим речима.

Кажу да просечан Србин заврши факс у 28. години. Ја сам тада кренула на студије. Данас сам на специјалистичким студијама предузетничке економије. Питате се какве то везе има са писањем, са књижевношћу. Вала баш никакве, али то је моја јава, редован посао – онај канцеларијски, некреативнан.

А писање... Са бајки кренула сам ка роману. Они који ме знају, рећи ће да је то нормално, јер ништа не умем да опишем у три речи (читај: не затварам уста). Зато не умем да напишем приповетку или кратку причу. Са 14 година, онако експериментално, сам написала „љубавни викенд роман“. Чисто да видим како ми иде. Други рукопис сам имала са 19, али на њему радим и дан данас. Он мора бити савршен пре него што дође у ваше руке. Трећи рукопис, са којим ћу закорачити у савремену српску књижевност, је „Игра“. Написан је у даху и својеврсна је посвета и поклон мојој тадашњој љубави, а данас супругу - Сташи. Замислите колико ме је изнервирао, а колико сам била заљубљена да је из свега изашао роман на скоро 230 страна. И тај роман је данас пред вама, да уживате и да вас натера да се поново заљубите – у љубав!

Умало да заборавим, моје име је Стела Суботички, удата Михаиловић. Рођена сам 1977., првог дана фебруара.

Стево Метикош, Доњи Милановац

Стево Метикош рођ.1954. у Глини, општина Глина (Банија - Р Хрватска).
Књижевним радом се бави још од основне школе. Пјесме су му излазиле у разним листовима, најчешће у „Просвјети“. Радио је као ратни дописник „Нове ријечи“. Објавио је 1988. године збирку пјесама „ Багрић на прузи“.
Ради као професор српског језика и књижевности у Техничкој школи у Мајданпеку. Живи у Доњем Милановцу.

Владимир Бараћ, Београд

Владимир Бараћ, рођ. 1977 год. у Београду где живи и ради.

,, 1977. године када сам се родио, Београд је одлучио да ме прихвати и ја сам поносан због тога. Има дана када мој град не препознајем - намести се, офуцан и мрзовољан, као матори јарац, па ћути. Да га не бих псовао што се изобличио од сујете и похлепе, ћутим и ја. Некад се опет, с правом поносан и замишљен, као стари професор, загледа у своје реке (Саву и, како нама са Бановог брда рекоше, Дунав) и шапуће себи у браду, крајичком ока мотрећи да му се случајно не приближим. Као да бих се ја усудио да у тим тренуцима укрстимо поглед! Ако за нечим у животу никада нисам жудео, онда је то свакако пропитивање. Када реши да попричамо, у пролазу куцне у прозор, звизне свом неурастеничном чеду и понесе ме својим вртлозима.
Ствари се нижу. У редоследу појављивања... ''

Бојан Грахам, Београд

Бојан Грахам рођ.1989 године у Ћуприји.
Игром судбине никада није живео са својим родитељима. После завршене средње школе, успева да упише факултет у Београду, где и данас живи.
У периоду најтежих тренутака који су га зедесили, седео је испред завесом прекривеног прозора, са папирима у рукама. Оловка је писала све оно што други нису желели да чују. Дане је проводио пишући поред угашеног телевизора. Прошло је годину дана док није сузама наквашене све листове папира сакупио на једном месту.
Инспирисан истинитим догађајем, успео је да једну несхваћену причу пренесе на папир.
У припреми је наставак романа ,,Дани после''.

Горан Матић, Београд

Горан Матић, рођен 1954 год. у Ваљеву. Живи и ради у Београду.

Он је песник, непоправљиви романтик, хватач снова и изнуђени циник у ова мрачна времена, графички дизајнер и помало ентеријериста. Пише пуних 40 година са великим паузама. Књига ''Антологија илузија'' је само делић онога што је преостало од 3 спаљивања, целокупног прозног и поетског стваралаштва овог креативног аутора.

Ђорђе Ћирјанић, Београд

Ђорђе Ћирјанић, рођен у Чачку 1982. године. Живи и ради у Београду.

,, Ја! Ко сам ја? Како да се представим? Ја сам грађанин света рођен у Чачку. Имам две и по боре на челу и једну седу длаку у коси. Тако бројим године. Чиме се бавим? Ја сам ратник. Ратујем против живота који ме стално баца у нова искушења и ишчекује моју грешку. Он непрестано шаље немилосрдне тајфуне у намери да ме сломи, али ја и даље стојим чврсто. Наоружан сам најопаснијим оружјем. Наоружан сам речју. Потежем је као револвераш кад год ми је потребна, а она је увек ту за мене.
Ја волим. Волим своју драгоцену породицу и најсрећнији сам кад су ми у непосредној близини. Волим пријатеље. Поштујем кумове. Волим телећу чорбу и качамак. Волим књиге и уживам у читању. Решпектујем руске писце. Волим да носим панталоне и да будем обувен у ципеле. Обожавам да спавам у поподневним часовима. Осећам се испуњено кад радим. Лепо ми је кад пецам рибу и играм шах. Пишем јер волим. Поносим се својом земљом Србијом. Волим парламентарне изборе јер сам тад испуњен надом. Фасциниран сам морем, јер тамо уживам у предвечерјима када са супругом шетам обалом. Тада посматрам како бакарно сунце тоне у беспрекорно равну површину мора. Романтик сам. Пажљив сам. Залуђен сам јахтама и моделима бродова. Не играм кладионицу. Противим се играма на срећу и другим видовима коцкања. Растао сам уз Rock. Волим уметност и креативност.
Ја исто тако и не волим. Не волим фолиранте, лопове, преваранте. Нисам одушевљен кад изгубим у ремију, али пораз прихватим са осмехом. Не волим да гледам наше спортисте кад губе, тада се нервирам. Ражалим се кад видим болесне или немоћне. Не волим да будем у друштву оних са подигнутим носевима и главом у облацима. Кажем шта мислим па иако то није увек паметно. Не волим законе, ни лимите. Мрзим наркотике. Од школа највише поштујем животну. Изнад свега се дивим добронамернима, а презирем злобне.
Све у свему, ја сам сасвим обичан човек. ''

Зорана Кешељевић, Немачка

Зорана Кешељевић, рођ. 1979 год. у Београду где је дипломирала на Електротехничком факултету. Детињство углавном проводи у једном дивном градићу поред мора, стена и звезда. Магистрирала је у Немачкој где живи и ради.
Збирка прича ,,Мали дијамант,, је њена прва, објављена књига.

Мило Масоничић, Подгорица ( Црна Гора )

Мило Масоничић рођ. 1994 године у Подгорици, где и данас живи.

„Заправо и не знам шта бих тачно могао да напишем као биографију. То што сам рођен 1994 само значи да није било довољно времена да се наталожи гомила крутих података које би могао да набројим. Волим да слушам музику. Волим да будем напољу, мада ми ни кући понекад није лоше. Некад ме занима фотографија, а некад филмови, а некада ме не занима баш ништа... “

Дарко Томић, Трн ( Бања Лука ), РС БиХ

Дарко Томић, рођ.1965. године у Бања Луци. Живи у Трну (општина Лакташи). По занимању је графичар.
Објавио је роман „Трећи чин на Балкану“ 2004. године и добио за њега прву награду од стране библиотеке „Веселин Маслеша“ из Лакташа. Аутор је збирке пјесама и поема „Дан седми“ (у рукописима са написаним рецензијама). Коаутор је са још 25 аутора хрестоматије „С обију страна Врбаса“, у издању „Просвјете“ из Лакташа. Учесник је у радио емисијама са својом поезијом. Активан је члан завичајних стваралаца у Лакташима. 2012. године објављује драмски текст ,, Гост ,, у издању Књижевне омладине Србије.

Бобан Адамовић, Пожаревац
Бобан Адамовић, рођ.1986 године у Пожаревцу, где и данас живи и ради..

,,Прву поезију написао сам 2005 године и након тога нисам стајао са писањем како поезије тако и романа и кратких прича. Сматрам да о себи не бих имао да додам толико тога што поезија као непресушни траг људске душе може о човеку открити, кроз тежину речи и дубину из које је иста произашла.,,

Мариола Пантелић, Београд

Мариола Пантелић, рођ.1983 год. у Београду, где живи и ради.
,,Песме пишем пре свега због себе. Кад их избацим на папир боље се осећам. Жеља ми је да их читалац доживи и са радошћу чита, као ја песме Десанке Максимовић или Јована Дучића. Пишем о себи, својим осећањима, о другима и томе како су утицали на мене. Без њих ни мене нема, не постојим...
Љубав... једна тако битна ставка у животу. Многи ће ме разумети, има и оних који неће. Песма... низ слова поређаних у једну целину, а којој кад се придода музика постаје право савршенство. Волим да певам, и волела бих да неко искомпонује моје песме.
Лептири... ти најлепши инсекти. Лепршави, као и мој начин ходања кроз живот. Нису тек тако смештени у стомак и онај најлепши осећај. Често се појављују и инспиришу... лица су само некад промењена.
Иако збирка има помало тужан наслов, свако ко пажљиво прочита схватиће да је пуна љубави, вере и наде баш као што је има у мом срцу. Зато полетимо заједно са мојим омиљеним лептирима у неки непознат свет...па где нас однесу!,,

Мариола Пантелић

Небојша Величић, Вићенца ( Италија)

Ко је Величић Небојша?
Човек који је одавно престао да се бори против ветрењача, онако како би то други желели.
Човек који никоме није узео новац, а опет свима дугује по нешто.
Човек који својим стиховима жели и највеће страшљивце да истера из кутка живота, и натера их да пишу љубав, сликају љубав, и мисле о љубави.

Стефан Лалић, Београд

Стефан Лалић, рођ.1990 год. у Београду, где и данас живи.
Збирка поезије ,, Једнолична истина,, његова је прва објављена књига у издању Књижевне омладине Србије.

Јордан Алексић, Ниш
Јордан Алексић, рођен је 1967 године у Гњилану. Живи и ради у Нишу. Отац двојице дивних дечака - Лазара и Вука, шампиона Србије у борилачким вештинама.
Збирка поезије,,Написаћу ти најлепше стихове,, прва је у низу лирских остварења које ће Алексић даривати љубитељима праве поезије.
,, Зашто пишем? Бићу искрен. Све стихове у мојој књизи поклањам двема врстама људи: ,,критичарима љубави,, и ,,носиоцима љубави,,.
,,Критичарима љубави,, људима који желе да блате све оно што је лепо и романтично. Онима којима је љубав патетична и смешна, без оправданог разлога ( или се разлог крије у њима самима?).
,,Носиоцима љубави,, као већини, надам се, поклањам ову књигу, јер они знају шта значи ''знак љубави''... сјај у оку и нежан додир руке који ти говори да је љубав ту, заувек. Онима који призивају лепоту љубави, и који сједињујући се са туђим срцем оживљавају сву лепоту њеног постојања. Љубав је вечна и онда када пролази…,,

Маyа Миливојевић, Београд

,, Зовем се Маyа. Зачета сам у Индији. У тој земљи значење мог имена је: илузија, чаробна моћ опсењивања. Кажу да име може доста да открије о ономе ко га носи. У мом случају, то је 100 % тачно.,,

Бојан Којић, Приједор, РС БиХ.

Објавио је књижевни првенац, збирку поезије ,,Осмех и плач,, 2012.године.
,, Многе песме у овој књизи написале су најбољу биографију о мени, тако да немам пуно тога да додам јер су ме песме довољно представиле. Напоменуо бих само да сам рођен у Санском Мосту 1983. године, и да сам поезију почео да пишем силом прилика јесени господње 1995-те.''

Кристијан Цеснак, Хајдучица ( Вршац )

Кристијан Цеснак, рођен 1992 год. у Хајдучици, Вршац.
,,У августу 2010. године одгледао сам филм Перси Џексон и Олимпијци – Крадљивац Муње. После филма сазнао сам да је рађен по истоименој књизи. Помислио сам: „Овако нешто могу и ја да напишем!“ И тако је све почело. Пошто волим Грчку митологију, почео сам да пишем роман у коме се не појављују иста чудовишта из митова, она која су већ убили полубогови. Покушао сам да створим нова чудовишта ослањајући се на моћ Богова. У неколико наврата сам хтео да прекинем водећи се мишљу да ми је прича лоша, и да то нико неће хтети да објави и прочита, али ме је нешто терало да наставим да пишем и завршим причу коју сам започео. И још сада знам да ће овај роман имати свој наставак, односно други део.,,

Воки Ерцег, Бања Лука

Воки Ерцег (Бања Лука, 1986), апсолвент филмске и ТВ режије на Академији уметности у Београду, у класи проф. Предрага Велиновића. Живи у Бања Луци са супругом Наташом и сином Кољом.

Илија Манасијевић, Бујановац

Илија Манасијевић, рођен 1994. године. Живи у Бујановцу.
,,Како је уметност у другима који у њену моћ верују дала снагу и вољу за животом, тако је дала и мени. И то, чини ми се, у веома раном периоду, када за уметност нисам ни знао, а камоли да сам њој свесно или несвесно припадао. Имао сам тада тек 7 година, и у том периоду сам дозволио машти да мноме завлада и створи песмице по свескама.
Како су нова доба у мом животу наилазила, давала ми и отимала, тако сам срцем све више и више тежио томе да припаднем писању, да своју душу оплеменим и да свом таленту широко отворим врата ради откривања. Временом сам научио да повежем циљ и средства, да повежем целину и детаље, да у њих дубоко завирим и откријем све мистерије које свакодневница иза својих завеса журбе и небриге крије.
Схвативши колико познавање детаља може утицати на мењању било какве целине, видео сам пут јединственог коришћења маште и налажења решења.
Као и у роману „Низ светлост и таму“, и у животу сматрам да сам стекао велико богатство тиме што сам себи допустио да исте ствари видим другачије, а не другачије ствари исто. ,,

Ненад Максимовић, Београд

Ненад Максимовић, рођен је 1967 године у Гњилану. Живи и ради у Београду. Отац двоје дивне деце. Хедониста. Пасионирани љубитељ слаткиша ( нарочито из домаће кухиње ). Неко ко уме да подари руку пријатељства и искрен осмех. Вечито дете у души.

,, Ваљда је то срећно и безбрижно детињство учинило своје, па једноставно нисам желео да одрастем. А покушао сам, није да нисам, и скроз се разочорао у суров свет одраслих. Проблеми, ратови, прогнанство и покварени људи су ми нанели толико боли, да сам одлучио да у овим лудим временима останем у души вечито дете.,,

Жаклина Панић Ђуричић, Београд

Рођена је у пролеће 1972. године у Крушевцу, баш у време цветања трешње. Љубав према писаној речи и сликарству датирају из најранијег детињства. 1992. године уписује Шумарски факултет смер инжењер пејзажне архитектуре, а годину дана касније ВШ Ликовне и примењене уметности у Београду.

Две највредније дипломе су ћерка Тијана и син Никола.

Живи и ствара у Београду.

2009. године у издању Књижевне омладине Србије објављује свој први роман ,,Никада не реци збогом“ за који је добила повељу „ПЕГАЗ“ 2009. године.
У припреми нови роман "Жена у хаљини боје мака".

Славиша Павловић, Београд

Рођен у Љубовији 1982. године.
У време када је рођен, река поред које је одрастао није била граница, међутим, неколико година касније, долази до промене коју никада није прихватио.
Због тога, обожава да прецртава и превазилази границе, верујући да ништа није недостижно, уколико се то ради срцем и за опште добро.
Заљубљен у дела Николаја Велимировића, Андрића и Дучића.
Објавио роман „ЗАВЕТ“, награђен повељом „ПЕГАЗ“ за најбољи роман 2010. године.
За приповетку „Чесма трговца Алексе“ освојио прву награду на међународном фестивалу „ВОЈИСЛАВ ДЕСПОТОВ“ у Новом Саду 2011.
Прича „ПИСМО ЕЛВИСУ“ уврштена међу најбоље радове међународног фестивала хумора и сатире „САТИРА ФЕСТ“ у Београду 2010. године.
У припреми нови роман "НЕМА ШАНСЕ ДА НЕ УСПЕМ", за који се нада да ће га објавити до краја године.

Александра Јовановић, Ваљево

Рођена 1989. године у Ваљеву, када се крајем априла будило још једно пролеће.
Како у животу често не цвета све што посадимо, тако су у нади да негује праве вредности настале њене песме.
Своју прву збирку поезије, у издању Књижевне омладине Србије, утемељила је погледима на свет усмереним из искрености осећања.
Скромна искуства прожета хуманошћу коју је одабрала студирањем медицине, преточила је у писану форму намењену читаоцима.

На крају сваког пролећа је пролеће у низу априла, изнова пробуђено за нова рађања стварности.

Миљан Милановић, Ниш

"Блузирао сам на једанаестом спрату у безименом бенду и шкрипао већ прегажене текстове. Онда сам се преселио на други спрат и бенд је добио име, али ја и даље шкрипим. Шкрипим и сањам да запловим својим бродићем Медитераном; да започнем кавгу са пијаним Ирцем, а онда након батина да увежбавам дипломатију уз ракију; да вриснем Минино име међу врховима Хималаја, лупајући се го по грудима; да ми хоби постане посао, а посао хоби; да будем почасни конзуматор на Октобар фесту у Минхену; да обиђем планету пешице и упознам трећину светске популације; да упознам душу човека и променим текст песме Blind Willie Johnson-a “Soul of a man”; да доживим нирвану, а онда да се вратим R’n’R греховима; да постанем добар трговац и на раскршћу увалим ђаволу поцепане “старке” уместо душе; да карта за трансибирац кошта ко такси до железничке станице; сањам да књижевна пијаца прерасте у тржни центар, а људи да се врате споријем живљењу; да немам никотинско тровање и да не морам на испирање желуца кад славим живот са ортацима; да кренем на међузвездану турнеју са Боб Кофманом у игрању миниголфа по свим звездама; да знам да читам мисли керовима; да знам да разговарам са птицама селицама; да освојим титулу мистер универзума и коначно на прави начин издејствујем мир у свету; да дипломирам на академији за скитњу; да напаљене генерале и политичаре претворим у хипике; да са Миом имам петоро деце и довољно велик бродић, како не би били сардина породица; да паднем у заборав пре тих пет минута славе, а да ипак моје речи на људе делују; да наставим да пишем из чистог нагона; да престанем да се трудим да не живим своје приче, када оне живе мене; да свирам блуз до смрти и никад не постанем сувише озбиљан да бих се ложио на класику; да не будем више ожењен прозом, сваке суботе варајући је у страственој прељуби са поезијом; да вратим све дугове; да неко прочита мој први роман “homo ludens”! Сањам да сваког трена имам више искуства него година и да се сваког јутра будим као слободан човек".

Мина Танасковић, Смедеревска Паланка

Рођена 1987. године у Београду.
Од малих ногу страствени читалац и љубитељ књижевности.

Сада удата и мајка трогодишњег дечака, живи са мужем ван Београда.
Написала три романа, а објавила један 2011. године, под окриљем Књижевне омладине Србије - роман фантастичног жанра под именом ДА БИ СЕ НАШИ ПУТЕВИ УКРСТИЛИ .

Тренутно ради на четвртом роману.

Тања Вукићевић, Београд

Што рече Мика Антић “на ову земљу сам свратио мало да за мном остане нешто као лепршав траг”.

Свратих, видех и остах, јер нисам рекла све оно што мислим и ретко кад пуштам своје право биће да светли.

Спуштам се снивајући један сан да улепшам људима које волим “ДАН”. Мисија мог живота је да освојим поља сна и оснажена јутра без обзира на време у којем живимо, а и краткотрајне тренутке среће поделити на мени својствен начин.

Радим доста ствари које ми вежбају дух да будем присутна у садашњости, да мисао сањару не скрене мисао са теме звана живот у свим његовим сегментима.

Немања Илић, Ниш

10.09.1989. године у Нишу на свет је дошао дечак, сада већ сопственик занимљивих речи и стихова, песник и есејиста, Немања Неле Илић.
Писањем се бави од средње школе, углавном као хоби, и за потребе и на задовољство других људи.
Завршетком средње школе, креће са све озбиљним и све чешћим књижевним радом, при чему те радове, шаље на стручну оцену уредништву издавачке куће Књижевне омладине Србије.
Након њиховог позитивног одговора, креће његов пут ка његовом првом штампаном издању збирке песама и есеја под насловом ‚‚ТО МАЛО ПРОЛЕЋЕ‚‚.
Добитник је и прве награде за најбољу кратку причу, у категорији до 30 година, на фестивалу Јоан Флора.

Ана Савић, Лозница

Живот је за њу Вена Поетика. Свет дише поезијом.
Трагајући за складом трговима туђих градова, изградила је свој булевар
којим корача живећи љубав, заобилазећи сиве прилике. Јер истина је
једино на длану сан подељен са руком добра.
Живи и ствара у Лозници. Уредник је Информативног програма на локалном радију.
2010. објавила је збирку поезије "На палуби опсене", која је награђена
повељом "Пегаз" за стихове нежних нота. Завршава своју другу књигу.

Мирослав Ковач, Врбас

Рођен је 1978. године у Врбасу, Војводина. Живи и ради у Врбасу, где обавља функцију уметничког директора најстаријег фестивала поезије за младе песнике у региону - Фестивала Југословенске Поезије Младих.У издању Књижевне омладине Србије у едицији “Пегаз” објављена му је збирка поезије “Тумач ватре” 2011. године.
Награде на песничким конкурсима и фестивалима:
I награда на конкурсу емисије „Светионик“, Радио Дунав, Нови Сад 1998.
I награда фестивала „Ерато над Куцуром“, Куцура 2000. и 2001.
Признање на конкурсу „Ватром бродим-стихом ходим“, Бачка Паланка 2001.
Лауреат награде „Станко Симићевић“, Фестивал Југословенске поезије младих Врбас 2005.
II награда на конкурсу за најлепшу духовну песму, Књижевни клуб „Рујно“ Ужице 2009.
Похвала међународне песничке манифестације „Рудничка врела“,Горњи Милановац 2009.
Награда за госта-судионика на 14. међународном књижевном фестивалу „Понтес“, Крк, Република Хрватска 2009.
Поезија објављена у зборницима:
12. Југословенски хаику фестивал, Оџаци 1999.
Конкурс за најлепшу љубавну песму „Жубори са Моравице“ Ивањица 2000.
„Ватром бродим, стихом ходим“, КК „Дис“, Бачка Паланка 2001.
Конкурс „Банатско перо“ – Ново на старој адреси, Житиште 2008.
Међународни сусрет песника „Гарави сокак“, Iнђија 2009., 2010.
Конкурс „Јутро над Озреном“, Сокобања 2009.
„Трагови на песку“, Бечеј 2009.
Заједничка збирка изабраних учесника манифестације "КАПIЈА IСТОКА I ЗАПАДА", IВ Новосарајевски књижевни Сусрети, Ново Сарајево, БIХ, 2010.
Зборник радова, 1. Европски фејсбук песнички фестивал, Банатски Културни Центар, Ново Милошево, 2011.
Часописи и новине:
„Траг“, часопис за књижевност, уметност и културу, Врбас
„Руске слово“, Нови Сад
„Руј“, часопис књижевног клуба „Рујно“,Ужице
„Око“, Суботица
„Ерато над Куцуром“, Куцура
„Глас“, Врбас
Web: Поезија му је објављена на најпознатијем светском поетском интернет порталу: www.poetry.com

Данијел Ћоровић, Бајина Башта

Рођен је у Ужицу 30.априла 2000. Одличан је ученик у ОШ „Свети Сава“ у Бајиној Башти. Обожава духовите писце - Ефраима Кишона и Џеронима и Теу Стилтон.
Воли да слика, пише, дизајнира, свира клавир, вози бицикл и игра видео игрице.

Освојио је неколико значајних награда на домаћим литерарним и ликовним конкурсима: треће место на конкурсу „Гордана Брајовић“ 2009., прво место на конкурсу „Војислав Деспотов“ 2011., друго место на конкурсу „Гордана Брајовић“ 2011.,треће место на конкурсу „Јоан Флора“ 2011., треће место на смотри „Дани ћирилице“ у Баваништу 2011. и похвалу на Светосавском конкурсу Епархије Бачке 2011.

2011 г. објављује своју прву књигу, збирку прича,,Поштареве приче,, која је ушла у ужи избор за ,,Књигу године,, на 56 Међународном сајму књига у Београду 2011.

2012. објављује другу књигу, прву из трилогије под називом,,Црвено светло,,.
2013. Збирка прича ,,Жуто светло''

Милан Златановић, Београд

Рођен 19.11.1992. године у Београду. Завршио Филолошку гимназију и студира археологију на Филозофском факултету. Шкорпија у хороскопу. Никада не зна шта хоће, али увек зна шта неће и зато је покушао да у уметничком немиру пронађе део себе који је стабилан и сталан.Освојио прво место на фестивалу поезије ''Јанош Сивери''.

Најважнија ствар на свету су му пријатељи. Особина коју највише цени је доследност, воли особе које су то што јесу без обзира на околности у којима се налазе. Воли све видове уметности, а нарочито фотографију и сликање, чиме покушава да се бави.
Дубоко верује у изреку ''све се враћа све се плаћа''.
Покушава да живи у тренутку, јер само на тренутак можеш утицати. Прошлост и будућност су исувише далеко.
Пише да не бих полудео, али по његовом мишљењу тај вид ''терапије'' не функционише баш најбоље.
Обожава да путује и сан му је да пропутује цео свет, наравно уз то да искорени глад у свету и добије Нобелову награду за мир.
Привлаче га старине и прошла времена зато је и одлучио да студира археологију. Мисли да има нечег мистичног у временима која су тако далеко иза нас.

Виктор Давидовић, Београд

Рођен једног хладног, децембарског јутра 1981. године.
Препорођен много пута од тада.

Завршио је Прву београдску гимназију без много муке, апсолвент је на вишој тренерској школи, смер-тројка у Истанбулу.
Живи и ради у Београду.
У потрази је за неких својим одговорима, уместо којих, добија само још више питања.
Изабран за председника кућног савета пре своје 30-е године.
Омиљена боја му је резедо.

Урош Кочовић, Београд

Рођен сам 26. маја 1985. године када се одиграла чувена битка код Материце.
То се десило у Народног Фронта где сам и ја, тако рећи, пробио фронт.
Битка је била тешка, са великим губицима еритроцита, али су тромбоцити стигли на време да излече рањене. Савезници у белом су ме убрзо сместили на сто где су ми пресекли довод хране и воде како их се непријатељ не би дочепао. Побачајенези су убрзо били потиснути са фронта након мог борбеног и одсечног: "Кмее!".

Након доста лутања и пребирања својих потенцијала и могућности потенциометар се зауставио и тада сам прочитајући га одлучио да студирам, а да се уметношћу бавим аматерски и, што се каже, за душу иако моја душа и дан данас на питање: "Шта би волео да будеш кад порастеш?", одговара са: "Па знаш како...".

Снежана Новевски, Београд

Рођена 17.06.1953 год. у Крагујевцу. Удата и има сина.
Живи у Београду.
Дипломирала на Економском факултету у Београду.
По струци информатичар, специјалиста у области “Орацле” софтвера.
Бави се писањем поезије и прозе.
Књига поезије „Та бујица речи из мог срца је потекла“ проглашена је од стране КОС-а за најбољу збирку поезије у 2010 год

Моја биографија,
то су албуми мени значајних фотографија,
књиге животних момената и цртица,
са безброј исписаних страница,
песмарице осећајних стихова пуне,
таквих да многе душе и срца испуне,
колаж слика које красе разнолике боје,
да могу да привуку, да потпуно освоје,
животно сазнајно путовање,,.
вечито тражење разлога за постојање,
снага у казивању, ризница речи,
пут кроз машту и снове, ка достижној срећи.

Јарослав Киш, Стара Пазова

Рођен 26.12.1974. године у Земуну.
Завршио сам средњу Техничку школу у Старој Пазови, потом се уписао на Журналистику
у Новом Саду, међутим стицајем околности нисам је завршио.
Аутор сам збирке песама под називом “ИЗВАН СВАКОГ ЗЛА” у издању Књижевне омладине Србије.
Песме такође објављујем у разним часописима за књижевност и уметност, на српском и словачком језику.Између осталог у часописима; Взлет, Аурора, Траг, Аванград и зборнику Дзбујање, аутора са подручја општине Стара Пазова.
Поред писања поезије такође се бавим и израдом украсних фигура - вајањем.
Излагао сам на Међународном сајму књига у Београду и у Фарском ураду у Старој Пазови, а такође фотографије фигура објавио и у часописима за културу и уметност Взлет и Аванград.
Живим и стварам у Старој Пазови.

Огњен Пудар, Осечина

Могло би се рећи да сам нека врста херцеговачког шерета који се само игром случаја родио у Београду. Растао сам и стасавао, осим Београда, и у Сарајеву, Тузли, Мостару, Чапљини, Сплиту.
Школовао се у Мостару, Чапљини; Сплиту, Загребу.
Оженио сам се бањалучанком па сам двадесетак година живота провео у Бања Луци.
Дио живота провео и у Скопљу и Охриду али никад нисам био званични становник тих градова.
Био на неким специјализацијама (по неколико мјесеци) у Италији, Њемачкој и Чехословачкој.
Некад јако добро говорио Италијански и Чешки, а у задње вријеме ми се чини да ми ни српски не иде баш најбоље.
Увијек волио много да читам (барем четири пет сати дневно) и ако се деси да неки дан не могу да посветим читању мислим да ми је тај дан изгубљен и да није ни постојао. Задњих петнаест година живим у Осечини и интезивно пишем. Сво моје писаније углавном је посвећено мојој младости и Херцеговини.
Прву књигу "Одрастање једног Пудара" објавио сам у Књижевној омладини Србије 2010 године.
У припреми за објављивање три збирке прича и један роман.

Свебор Делић, Холандија

Рођен 22.04.1980. године.
Кажу да је оставити све што урадиш да преноћи најбољи лијек, јер слиједећи дан можеш донијети боље одлуке, али ову непотпуну биографију као и моје пјесме пишем у пола један ујутро, на брзину, без цензуре, за све оне који желе да упознају једног романтика, нестварно дивног или тотално лудог, што рече моја родица описујући ме без длаке на језику, у тренутку док сам имао љубавно сљепило за оном којој су посвећени ови љубавни и молећи стихови да ми је судбина барем ако ништа на кратко врати. Сарајево, мултиетнички град у срцу Балкана у којем сам рођен, као Аморова стријела оставило је трајан убод противријечности на јужнословенском простору и у МЕНИ и зато га носим гдје год да сам и гдје год путујем и пишем, па чак и о љубави, јер и мој однос са мојим родним градом је романса која спаја наша два срца. Његово велико и моје лавље. Као "Професионални вјерник у ЉУБАВ" не држим за материјална добра, не занимају ме нешто превише, довољно ми је да имам кров над главом и да имам шта да једем.. све остало има неку другу цијену и скоро па непотребно.

Марко Николић, Београд

Рођен је 1987. године у Нишу.
Дипломирао на Филолошком факултету у Београду, смер за француски језик и књижевност.
С малим буџетом пропутовао око четрдесет пет земаља Евроазије. Крстио се у Грузији, научио да јеше у Русији, пењао се по Хималајима.
Од страних земаља говори енглески, француски, есперанто, а у мањој мери руски, немачки и персијски.
Први роман написао са петнаест година, а свој трећи роман „Слепи Вања“, објавио у осамнаестој. Награђиван на светским књижевним конкурсима на есперанту.
Члан је Couch surfing-а и Клуба путника Србије на чијем сајту објављује путописе.

Мирјана Матић, Београд

Нечији довици мог имена распрснули су моје мисли. Одувек сам маштала о безначајним догађајима који су се могли десити негде на животним пољима. Ишчекивање. Надање. Само сам то имала. Окружена људима који никада нису успели да схвате моје најтананије осећаје. Недостајало ми је то. Прозвала ме је још једном. Довикнула. Ушла сам у кућу. Соба до улице са изузетно високим зидовима, препуна миљеа, цвећа и књига. Разних књига. Тај поглед био је мелем за моју душу. Имала сам тада свега 9. година. Уплашене зенице мојих очију котрљале су се са једне полице на другу. Јагодице мојих прстију прелазиле су са књиге на књигу нежно додирујући сваку. Био је тежак избор, а могућност мала. Као и увек у животу. Требало је изабрати једну књигу, само једну. Моја прва књига. Само моја. Пожуривала ме је. Није схватала колико ми је тешко било да одлучим, колико сам желела да изаберем ону праву. Кажу људи прво никада није право. Али ја сам желела да само тај пут не погрешим. Стајала сам читавих пар минута ћутећи. Моја прва ћутња. Уздисала је и нервозно се кретала по соби. Говорила је, о нечему. Дрхтаво сам пришла полици, и извукла зеленкасту књигу, средње дебљине, са чудним мирисом. Прибила сам је уз себе, чврсто, као да грлим нешто живо, нешто што ми може узвратити тај осећај и загрљај. Док сам по исунчаним тротоарима корачала журећи кући, већ сам увелико читала своју прву књигу. Књига коју сам извукла била је збирка поезије Десанке Максимовић. О тога дана па до данас, кроз живот сам ишла уз стихове, све сам остављала, све сам пуштала, поезију никада. Јер за мене поезија има дубљи смисао, осим саме лепоте речи, она чини да мој дух буде увек у равнотежи.

Јасмина Ђорђевић, Београд

Рођена сам варљиве 1968. године, првог дана седмог месеца и првог дана седмице у Гњилану. По месту рођења тренутно „ванземаљац“, а све је некако лепо почело.

Желела сам да упишем астрономију, али уместо звезда, решеног корака ушла сам у свет медицине. Било је то просте 1987. године у Приштини. Усавршавању никад краја.

Пишем, не да бих постала звезда, већ да чврсто стојим на земљи, љубећи звезде. Оне су високо на небу, и не може ми их нико узети.

Дамјан Стевкић, Доњи Милановац

Рођен у Неготину. Завршио енглески језик и књижевност у Нишу.

Живи у Доњем Милановцу. Запослен као професор енглеског језика.

Освајач прве награде на међународном фестивалу „Магда Симин“ за најбољу кратку причу.
Пише романе, кратке приче, поезију.
Објављивао поезију у зборницима.

„Кварни влашки пир“ је његов први роман.

Борислав Протић, Стара Пазова

Рођен је 1984. године у Загребу, Република Хрватска. Живео је у Славонији, у селу Текић, код Славонске Пожеге. Средњу текстилну школу завршио је у Старој пазови. Поред писања поезије, његова велика љубав је и сликарство. Слика на корици ове књиге је његово дело.
Члан је Књижевне омладине Србије из Београда и ликовног удружења “ Водица “ из Голубинаца.

Збирка поезије “ Пази на кораке “ је првенац Борислава Протића објављен у издању Књижевне омладине Србије.

Тања Шљивар, Бања Лука

Рођена у Бања Луци 13.06.1988. године.
Студент драматургије на ФДУ у Београду.

„Соба на трећем спрату“ је њена прва књига.

За комад „Пошто паштета“ који се изводи у београдском Атеље-у 212, добила изузетне критике стручне јавности.

Драженко Маврак, Суботица

Рођен 1965. године у Мостару, БИХ.
Од 1997. године живи и ради у Суботици.
Ожењен, отац двоје деце.

Први аутори који су оставили утисак на њега су: Сартр, Хесе и Кундера.

Аутор књиге „Утеха и бес“. У слободно време се бави сликарством користећи се техником – уље на платну, у чему су му највећа инспирација сликари: Моне, Афермов, Даени...

Књига „Утеха и бес је његова прва књига.

Јелена Филиповић, Велико Градиште

Нада се да неће остати доживотни апсолвент на Филолошком факултету у Београду.
Писањем се бави од оног тренутка када је схватила да се само на тај начин може исказати оно што други изгледа никада неће видети. Пориви који је вуку кроз живот су непрестана радозналост и истраживачки дух. Због тога се у животу бавила различитим занимањима од пекара, шанкера, конобара, уличног продавца помфрита до наставника, уредника часописа, организатора манифестација, оснивача Невладине организације у Великом Градишту, чак и глумом и схватила да се људи не деле по ономе шта су него по ономе ко су у међусобном односу са другим људима.
Захвална Богу што је сачувао од рђавих мисли и јавног демонстрирања унутрашњег беса према изопаченим представницима супротног пола. Диви се људима који пазе на оно шта говоре.

Роман „Магличасти људи-шамар провинцији“ је само најава за књижевни бум који ће изгледа препознати вршњаци њених унучића. Литерарни је перфекциониста. Емотивни мазохиста. Умни садиста. Животна девиза јој је Carpe diem..

Маријан Милош, Нови Сад

Рођен у Новом Саду 12. јуна 1991. године.
Живи у Новом Саду.
Осим књижевности, интересује га филм и психологија.
Бави се писањем прозе. Пише кратке приче, романе и сценарије за филмове.
Освојио је треће место у конкуренцији писаца прозе до 30. година на Међународном Фестивалу „Јоан Флора“ 2011. године.
Објављена прва књига у едицији „Пегаз“ 2011. године; збирка кратких прича „Добродошли у Игру“, издавачка кућа Књижевна Омладина Србије.

Бранислава Нешић, Београд

BrainSlave, по души љубавна, по умљу сатиричар.
Емоционално промискуитетна, воли са својим читаоцима ступати у веома интимне односе, да продире тамо где се скривају, голица где се стиде.
Рођена у Београду, мада се тог дана не сећа баш најбоље, кажу да је био 1. октобар.
А које године, што се ње тиче, могло би бити и 1883., старост јој није страна, мудрости се тек учи.
Мада себе не сматра песником, то је постала сасвим случајно, а не много другачије је и објавила збирку песама “Пулсар”.
Препознаје да уметност настаје у бити, без циља и намере, жеље и користи, тако надаље нема план, а није га ни имала, па куд је пут нанесе...

Бојан Бојовић, Панчево

Рођен 1979. године у Београду.
Забавиште сам понављао три пута, јер није било никога да ме чува од моје четврте године, али сам зато број школских и календарских година држао у савршеној размери.

Бави се музиком, компонује, аранжира, продуцира, снима.
Оно што се другима није свидело на Балкану, свиђа се људима у Шпанији, Италији, Француској, па је тамо градио каријеру.
Роман је написао изненада, као и све добре и лоше стране у његовом животу.

Златица Јанковић, Бискупље

Рођена је 27. августа 1988. године у Пожаревцу.

Завршила је Средњу трговачку школу и Вишу пословну на Мегатренду – економиста, смер – менаџмент.
Песме пише још од трећег разреда Основне школе. Њена песма „Пролеће“ објављена је у школском листу „Младост“ 2000. године.

Воли да чита књиге. Њен омиљен писац је Александра Потер, коју је и упознала.
Живи у Бискупљу.

„Горе главу, девојко“ је њена прва збирка поезије, објављена у издању Књижевне омладине Србије.

Саша З. Станковић, Власотинце

Рођен 04.08.1980. године у Лесковцу.
Дипломирао српски језик и књижевност на Филозофском факултету у Нишу.
Пише поезију од другог разреда основне школе, када је штампао и своју прву песму у листу „Весела свеска“.
Последњих година се бави критиком, прозом, и методиком српског језика и књижевности.
Живи у Власотинцу.

Младомир Кнежевић, Пожега

Рођен 1955. године у Липници код Чачка.
Објављивао песме у књижевним новинама „Свитак“, у листу „Момчило“.
Поезија Младомира Кнежевића је превођена на македноски језик, где је објављивана у часопису „Видело“.
Заступљен у многим зборницима поезије у Србији и Македонији.

Ивана Цанић, Београд

Рођена 1981. године, године у којој је умро Bob Marley, године у у којој је основан бенд Metallica и рођена прва “беба из епрувете”.
Ивана Цанић 2006.године завршава Филозофски факултет у Београду и добија звање “дипломирани андрагог” што многим људима звучи исто као “дипломирани ванземаљац”. 2010. године постаје мајка девојчице Теодоре коју она, у тепању и игри, зове још и Милутин, Драгослав, Драгутин…
Нема facebook профил, нема виртуелне пријатеље.
Води реални живот са реалним људима који још увек за разговор, користе језик а не тастатуру.

Пеђа Марић, Ваљево

Рођен 12. јула 1974. године у Ваљеву.
Основну школу као и гимназију завршио у родном граду. Студирао филозофију, коју разочаран немачким егзистенцијализмом, никада није завршио.
Радио као водитељ ноћног програма на „Радио Марш-у“, био новинар и уредник дневно-информативог програма на „Радио Ваљеву“.
Сарађивао са бројним телевизијама као и новинским листовима код нас. Награђиван за свој рад.
Пише од малена, како прозу тако и поезију, афоризме, анегдоте.
У пар наврата ироничним сплетом околности остајао без свега до тад написаног, годинама сакупљаног. Почетком 2011. објављује збирку поезије под називом „Као кад чекамо“.
Тренутно је члан редакције „Ваљевске Искре“.

Марина Дробњаковић, Нови Сад

Рођена 1984. године у Новом Саду.
У родном граду је завршила основну, средњу Медицинску школу и дипломирала психологију на Филозофском факултету. По дипломирању наставља да се стручно усавршава и уписује едукацију из системске породичне терапије у Центру за психотерапију и групну анализу, у Новом Саду.
Осим љубави према професији и писаној речи, Марина је има довољно и за остала бројна интересовања и све оно што ће њеним интересовањем тек постати. Духовно расте, сазрева и гаји радозналост интересујући се за музику; филм; фотографију; илустрације; сликарство; луткарство; колаже; моду; тело и покрет; религију; медитацију... Заљубљеник је и у језике скрајнуте енглеским: руски, чешки и пољски. Пише и објављује поезију. Захваљујући конкурсу Књижевне омладине Србије 2010. године је објавила своју прву збирку поезије, „Челик и чипка“. Поезијом је заступљена и у следећим Зборницима:
2011. - Трећи међународни конкурс поезије „Трагови на песку“ (Књижевни клуб „Петар Стокић“, Бечеј)
2010. - 21. међународна манифестација „Рудничка врела“ (Књижевни клуб „Момчило Настасијевић“, Горњи Милановац)

Александра Габриловић, Београд

Многи ме зову и Сандрина, Габи, Габријела...
У суштини имам много надимака, па често у шали кажем да понекад и не знам како се зовем.
Рођена сам у пролеће 13. априла, у хороскопу сам Ован и изузетно сам тврдоглава. Волим живот и живим сваки дан као да је последњи. Водећи се реченицом, "Живот се не мери уздисајима, живот се мери тренуцима који одузимају дах". Мој живот налик је филму. Трудим се да будем ја та која пише сценарио. Играм на великом животном платну, у главној улози.
Бавим се стварима које волим и за које сматрам да духовно уздижу, и оплемењују душу. Свирам клавир (класика и филмска музика).
Пишем поезију, где уносим емоцију, и то је нешто што ме испуњава.
Најбољу песму засигурно ћу написати када будем била најтужнија.
Студирам "Културу и медије" на Универзитету "Мегатренд", у Београду, где и живим.

Тијана Лазаревић, Оџаци

Рођена 24.марта 1993 године у Новом Саду.
"Од самог рођења сам посебна.
Још у стомаку сам имала друштво - моју сестру Софију.
Волим да слушам музику, да се дружим, волим изласке, провод. Волим да пишем. Пишем, тачније, моја рука сама пише оно што осећа моје срце. То су стихови из најдубљих и најскривенијих делова моје душе".
"Осмех анђела" је њена прва збирка поезије у издању Књижевне омладине Србије 2009. године.

Софија Лазаревић, Оџаци

Рођена 24.03.1993. године у Новом Саду, минут након њене сестре Тијане.
Живи у Оџацима, где је ученик средње Економске школе.
Воли да учи, да се дружи, да открива нове ствари и све оно што је чини срећном.
"Сваки човек у себи носи одређену дозу среће, радости, туге, осећања која различито испољава. Ја то радим кроз писање. Неке песме осликавају моја осећања, док су друге плод моје маште, моје фантазије. Управо тако се и зове моја прва збирка песама "Фантазија" у издању Књижевне омладине Србије 2009. године".

Миња Трајковић, Ниш

Рођена је 27.августа 2001. године у Београду.
Живи у Нишу, у граду где похађа ОШ "Цар Константин". Рођена је из љубави, воли да чита и пише. Обожава свог деку, и све животиње.
2010. године је објавила своју прву збирку поезије под називом "Моје прве песмице" и посветила је свој деци света, при чему је за сваку песмицу додала илустрацију коју деца могу бојити.
У припреми је њена друга књига, збирка кратких причица, које ће објавити у издању Књижевне омладине Србије ( јер су јој се чике и тете из те издавачке куће много допали).

Меша Салковић, Београд

Писац и песник мистичне љубави и присутне немоћи, који кроз поезију говори о животу сваког од нас: кроз потрагу, искрену и шаренолику, речима које откривају душу.
До сада је објавио следећа дела:
- Збирке песама: Отказани концерт (1996.), Ноћ је моје време (1998.)
- Роман: Пут без повратка (2002.)
- Збирка поезије за децу: Нећу више с тобом да се дружим (2004.)
Објављивањем Збирке поезије "Док ходам по опалом лишћу" (2010.) у издању Књижевне омладине Србије, постао је познат широј читалачкој публици, учествовањем на групним промоцијама широм Србије, заједно са осталим ауторима.

Никола Андрић, Београд

Рођен 1981. године.
Никола Андрић припада реткој групи аутора које називамо ванвременским сатиричарима и творцима духовитих романа. То су аутори који не желе да описују ружно, њих не интересује садашњи тренутак и актуелни проблем. Они су загледани у вечност и стварају дела за сва времена.

„Када ми се пре неколико година јавила идеја да бих могао да напишем нешто, уплашила ме је мисао „да су све приче испричане“, бар оне добр које нешто ваљају. Кад год би ми нешто пало на памет, испоставило се да је неко већ урадио нешто слично. Не кажем да је на мене деловало депресивно, али ме је мало бринуло. Тада сам, као и често пута у животу, схватио да од непрестаног размишљања о томе нема ништа и да се морам бацити на рад ако желим да се нешто појави. Писање је за мене нешто што не познаје границе и што је у потпуности само наше. Нико вам ништа не може забранити кад пишете. Границе су поставили људи чији умови не могу да схвате апсолутну слободу, људи који мисле да је поента спорта у победи, а не у игри, људи који су мислили да ће ако плове превише на запад пасти преко руба светла. Немојте бити једни од њих“.

Владимир Ковачевић, Београд

Рођен 14. марта 1990. године у Мостару. Студент менаџмента.
Просто је. Неки (не)познати осећаји се таложе и множе у вама, и ви осетите потребу да их ишчупате и изнесете на папир. Једно је вукло друго. Било је битно препустити се тренутку упркос свему што се дешава. А онда долази и онај осећај када некоме можете то и показати. Ја, свакако, никада нисам мислио да имам талента у свету писане речи, ако се то и десило - десило се тако што су ми то утувили у главу пријатељи - макар они који су били спремни да отворе умове, и које, просто, занима писана реч, или јос приближније; креативни људи или исувише заслепљени љубављу према мени.
Било би лепо уместо свега овога (не)дореченога, што вас сигурно не интересује, да једноставно набројим списак награда, одликовања. Међутим, од тога немам ништа; осим најближих веровања. Не могу се похвалити или вам створити било какав год позитиван ефекат, искрено ни не желим да мењам ваша првобитна мишљења.
За својих 21. годину проклето сам пресрећан и задовољан што сам неке радове написао. Неочекивано сам се безброј пута приближио савршенству сатканом од сопствених истина, а то је свакако један од највреднијих и најрадоснијих осећаја који може осетити, било који, аутор.
Када ме ти осећаји напусте, тада ћу се и ја њих, истог тренутка, одрећи.

Јелена Стевановић, Београд

Јелена Стевановић, рођена 1986 године у Београду. Завршила средњу школу за дизајн, а 2010 године дипломирала фотографију на Факултету Примењених Уметности као један од студената генерације универзитета уметности и као добитник награде фонда „Бранко Шотра”.
Учествовала на више изложби у домену фотографије, графике и плаката, а у јуну 2010. имала самосталну изложбу фотографија на тему „Визуелна контаминација“ у Срећној Галерији Студентског Културног Центра. Писањем се бави од детињства, а писану реч доживљава као материјализовану мисао.

Душан Пирковић, Смедерево

Рођен сам 11. 5. 1988. године, на дан добровољних давалаца крви. Двадесет и три године касније, завршио сам Филолошки факултет и стекао звање дипломираног филолога. Међутим, исте године се десило још нешто важно. Објавио сам своју прву књигу и нацртао први нормалан стрип, који је ипак остао необјављен.
Волонтирао сам на ЕТФ-у, ГРФ-у, при УЗУНС-у, углавном у својству професора или преводиоца. На Литерарном конкурсу поводом Међународне године младих освојио сам прво место, а на конкурсу ''Магда Симин'' друго место у категорији прозе. Сигуран сам да, када би постојао конкурс за идеје, и ту освојио неко високо место.
Живим у Смедереву са породицом и три најбоља друга, где читам, цртам, преводим, пишем и, могло би се рећи, седим за компјутером цео дан, са паузама за трчање или баскет. Али углавном пишем.
Тери Прачет је једном рекао да је писање најзабавнија ствар коју можете радити сами. Није погрешио.

Стефан Мраовић, Београд

Ваљда сам се двапут родио – с првом сузом и с првом песмом. Оба пута сам постајао неподношљив околини после извесног времена, ућуткиван, критикован и на крају игнорисан. Ипак, некако, још увек сам жив, и под Сунцем и пред папиром, водим паралелне животе. Ја сам налик било ком правом младом песнику 21. века, све што јесам – постао сам и остао само у свету који сам створио на чистом белом папиру. Прошло је тек девет година од моје прве песме „Звуци ветра“ а ја сам проживео десетине хиљада живота, доживео и поновна рођења и умирања, путовао земљом, свемиром, временом, с људима, сам, преживео најтеже животне тренутке искључиво захваљујући загрљају стиха и надживео сопствену пролазност бескрајном стваралачком реком. Под сваким каменом и у сваком кутку света тражио сам песме. Знао сам да повратка нема тог тренутка кад су моја чула постала искључиво трагачи за стиховима. Музика. Филм. Књига. Шетња. Кошарка. Билијар. Разговор. Кување кафе. Вожња. Јамб. Додир. Аритмија. Хипохондрија. Свакодневне ситнице. Све само медијуми преко којих сам тражио још једну песму, још један стих. А и моје музе су биле бројне. Хиљаде су дошле само на тренутак у мој живот, стотине су свратиле још по који пут, а оне најистрајније су и даље са мном, ни криве ни дужне. Ипак, многе ни за сто година неће знати да је песник једном седео покрај њих, прошао покрај њих или их из прикрајка видео стихом онако како саме себе никад нису могле. Али погрешисмо век за буђење поезије. Погрешисмо век за љубав. Погрешисмо век за снове. Ипак, људи живе с грешкама, те ћу наставити да живим и оштећен и грешан, с поезијом, љубављу и сновима, у непрекидној потрази за најбољом песмом – смислом једног од моја два живота.

Милош Ликић, Горњи Милановац

Милош Ликић, рођен 1987 г. у Горњем Милановцу, где и данас живи.
На питање: „ Ко је Милош?“, следи одговор: „ Дечко који је хтео све, а није добио ништа, све док се није променио на боље“. У томе и јесте суштина, да се сви могу променити на боље и да сви могу бити бољи људи. Цео свој живот схватао сам као непрестани тренинг и учење. Сада на то животно тренирање гледам као на учење да постанем бољи човек. Ако могу да утичем макар на једног човека да буде бољи човек, бићу срећан, али то не могу сам,. Потребно је да свако крене од себе, да се суочи са својим слабостима и страховима, и преокрене ствари у своју корист позитивним мислима.
Замислите свет који би био такав, савршен? Е, управо то савршенство је мој сан!

Владимир Драмићанин, Београд

Рођен сам у Београду, 1982 године, где сам завршио вишу животну школу Београдских калдрма, а одрастао под окриљем краљевске породице Драмићанина. Сад, на мени је остало да напишем родослов, па ћете онда схватити како то и зашто баш краљевске породице. За сада сам написао роман Ђавољи рукопис, који се бави темом масонерије, чији наставак тек следи. Могао би вам послужити као лексикон са важним назнакама, или као разонода на годишњем одмору?Осим тога, пишем афоризме и кратке сатиричне приче. Да ли сатирем, питајте политичаре, они су ми омиљени. Питајте ваше родитеље или њихову децу, јер брачне нуспојаве обожавам. Питајте сексомане, јер то је непресушна тема у Србији. А на крају питајте и Србију. Шапните јој на уво, нисам ли је упознао уздуж и попреко а богами и одозго. Мој Београд, који је поготову викендом само мој, такође не заобилазим. Све што се дешава у нашем граду, видим и одмах запишем. Тако сам и приметио да смо ми једна намрштена нација. Смех у Србији није пожељан, а у неким фирмама је чак и забрањен! Апелујем на све који осете покрет, трзај или било какав наговештај лица да ће се случајно насмешити, да се јаве најближој амбуланти-боље спречити него лечити!
Док се не залечите, ја Вам саветујем да читате, читате и само читате. Клин се избија клином, али незнање само читањем.

Ангелина Петровић, Обреновац

Рођена у Довлићима, поред Сарајева 24.06.1966. године.
Завршила је Вишу железничку школу у Београду и стекла стручни назив Економиста комерцијалне железничке струке. Завршила је и студије на Технолошком факултету "Михајло Пупин" у Зрењанину и стекла диплому о високом образовању - Дипломирани инжењер производног менаџмента.
Са супругом и двоје деце живи у Забрежју, поред Обреновца.
Психа је њен први роман.

"Када напишете крај, помислите да је посао завршен,али останете приковани за столицу јер осећате да недостаје неколико речи хвале. Хвала читаоцима који ће рећи две једноставне речи: "Лепо је".

Анђела Цветковић, Бабушница

Анђела Цветковић рођена у Пироту 02.01.1997 године. Ученица је основне школе ‘’Деспот Стефан Лазаревић’’. Живи у Бабушници. Активан је члан песничке школе, коју реализује са ученицима свих разреда наставница српског језика и књижевности, и песникиња Вера Цветановић. Она је открила таленат Анђеле за писањем, при чему је свакодневно подстиче да ствара у области књижевности.

Анђела је освајала бројне награде и похвале за своје радове.

Ужива у писању, при чему свака написана реч за њу значи почетак новог живота.

‘’Сунце на лицу’’ је њена прва објављена збирка песама и есеја.

Милош Сечујски, Н.Сад

Милош Сечујски, рођ.1985 г. Завршио је Средњу Медицинску школу у Новом Саду. По завршетку средње школе добија стипендију за колеџ у држави Илиноис (Wabash Valley College ) и одлази на годину дана усавршавања језика и бављења спортом. Студент је R&B College-a у Београду, Факултет за рачуноводство и берзанско пословање.

Први роман – ,,Дилер са бројаницом,, објавио је 2010 године. А затим и роман ,,Емигрант,, 2011 године у издању Књижевне омладине Србије.

Срђан Симеуновић Бонаћо, Краљево

Срђан Симеуновић Бонаћо рођен је 1976 године у Краљеву. Студирао је филозофију на Београдском Универзитету. Радио ( и још по мало ради ) као новинар на радију и у новинама. Пише и објављује поезију у књижевним часописима и зборницима.

Добитник је књижевне награде ,,Богдан Мрвош,, за 2008 годину ( за циклус песама ,,Гираре Морте,,), коју Књижевни клуб Краљево додељује најбољим младим песницима.

Стефан Ланчушки, Сивац

Када су се први зраци Сунца бледо покушали провући кроз магловито јутро, домаћин пође из куће да посече и донесе кући Бадњак, а затим га прирпеми за предвечерње паљење.
Ложење бадњака је средишњи елемент симболике рађања новог Сунца. Традиционално сеоско Бадње јутро, једним датумом попримило је ново рухо рађања, и унело нову радост у Омладинску бр.2.
Рођен сам на тај Велики дан, 6.-тог јануара 1991. у Бачкој Тополи, а одрастао у Сивцу, где и сада живим. Студент сам Факултета Техничких Наука у Новом Саду. У последње време верујем у нестварно! Али тако очајнички тражим доказ...
Једног тренутка, схватио сам да лепо не мора да буде савршено да би било изузетно.
И од тада, престао сам да трагам...

Ненад Зорић, Н.Сад

Ненад Зорић рођен је у Бихаћу, 16. маја 1982.године.

До 1995. године живео је у Крњеуши, малом подгмечком месту на путу између Босанске Крупе и Босанског Петровца.
Због ратних збивања 1995. год. доселио се у Нови Сад, и ту завршио Основну школу.
Општу гимназију завршио је у Бачкој Тополи. Био је годину дана студент-питомац Војно техничке академије у Београду, одакле је прешао на Факултет техничких наука у Новом Саду, где је 2009. завршио Мастер студије на одсеку Електротехнике и рачунарства .
Песме пише од своје 11. године. Објављивао је на конкурсима Србије, Босне и Херцеговине и у школским новинама. Награде : Прва награда за поезију до 30 година Трећи међународни фестивал поезије и кратке приче "Михал Бабинка" у Новом Саду. Заступљен је у Збирци радова “Духовна конекција” Петих Новосарајевских књижевних сусрета, са поемом Босна.

Живи и ради у Новом Саду.

Лара Дорин, Обреновац

Рођена 1977 г. Живи у Обреновцу.
,, Једноставни животи наизглед имају једноставне биографије. Али опет, постоје та пространства, непокорива пространства и немири, свемир који се пружа кроз свест и сећања, који се кроти и умирује, који се отима и буја...Ја онда покушам да зауздам свој свет и напишем причу, а опет на крају све изгледа исто....Само остану те приче, као моји мали добијени ратови, које о мени говоре хиљаду речи... И свако зна о мени све... Јер се кроз призму мога бића преломи моја душа, која уместо мене каже ко сам...,,

Стефан Стефановић, Г.Милановац

Стефан Стефановић је рођен 1990. године у Горњем Милановцу, граду названом по једном из светородне лозе Обреновића, а по његовом скромном мишљењу требало би да се зове Момчилово по Момчилу Настасијевићу, (али то је само његово мишљење). Научио је да чита пре свог рођења, зато се и посветио књижевности уписујући Филолошки факултет Универзитета у Београду, на катедри за српску књижевност и језик. Када је боравио у Новгороду, сибирски шаман му је прорекао успешну списатељску каријеру.

Тренутно изучава руски језик, пише песме за бенд „Депилација мозга“, снима кратке филмове и рекламе за Културни центар у Горњем Милановцу и на свом радном месту на бувљој пијаци савлађује српску постмодерну.

Посебно воли да пише о себи у трећем лицу.

Дејан Спасојевић, Зворник

Дејан Спасојевић рођен је у Лозници 1978 године.
Књижевне радове је до сада објављивао у часописима и на књижевним сајтовима, од којих су неки и награђивани. Оснивач је и главни уредник сајта ,,АС-оглас,,.
Са супругом и двоје деце живи у Зворнику, Р. Српска, БиХ.

,, Други образ ,, његова је прва објављена збирка кратких прича.

Милан Јовановић, Београд

,, Не волим биографије на крају књига. Зашто? Због тога што онај ко буде прочитао где сам се школовао и учио да читам, чиме сам се бавио и како сам доспео у такво стање да напишем неколико стихова, могао би кроз ту призму да тумачи те стихове. Као да се из канцеларије неке администрације не могу приповедати приче достојне једног морнара. Или као да је, рецимо боксер, природом позива, осујећен да свира виолину. Или да се пискарања не смеју кудити ако их је потписао некакав професор књижевности. Поштовања читаоца ради, рећи ћу да сам рођен у Београду, 1981. године. Човек на слици већ извесно време нисам ја. Нисам постао ни службеник, ни морнар, ни боксер, ни професор, а и да јесам, не бих се хвалио. Али ако једном постанем песник, путник или отац, можда ћу то поменути у некој будућој збирци. Ако је буде...,,

Моника Тубић, Каћ

Моника Тубић, рођена Косо 1979 године у Новом Саду. Живи и ради у Каћу.
Као сунђер упија све емоције око себе и путем свога пера покушава рећи људима да познаје њихова осећања.

,,Да ли знаш зашто још увек волим шналице и гумице за косу? Или зашто волим да скакућем као врабац на једној нози, и играм се школице?
Сигурно ни не слутиш да ми је Петар Пан још увек најбољи друг. Сврати до мене на партију кликера. Ја лако освојим најлепши, и на крају из хира покварим рофу, а уз све то Недођију претворим у Свакодођију, па напишем неку нову причу за одрасле или за децу...Увек ћу бити једно велико дете...

Снежана Илић, Н.Сад

Снежана Ј. Илић, рођена 1976. године у Новом Саду, где и живи.

2000. године завршила је Филозофски факултет, одсек историја, у Новом Саду. Магистрирала је 2009. године на групи за модерну историју Филозофског факултета у Новом Саду.

Сарађује у часописима »Нова зора» и «Траг», само као историчар и песник.

Збирка прича ,, Приче о завичају из снова,, је њена прва, објављена књига у издању Књижевне омладине Србије, 2011.. Одмах након ње, објавила је и књигу под насловом: ,,Атанасије Шола ( прилог изучавању културне и политичке историје Срба у Босни и Херцеговини ),, у издању Академске књиге из Н.Сада.