БИО САМ СВЈЕДОК У ВРЕМЕНУ - Слободан Врховац
Жанр: поезија, 1. издање 2020.
64 стр. мек повез
64 стр. мек повез
ИСБН 978-86-7343-407-0
Духовна поезија као светлост монашке снаге која није од овога света, али му припада.
Онда када поезија дотакне молитвену димензију бића, она надраста књижевност и постаје видовити ерос језика и духа. У матерњој мелодији, таква поезија представља суштину живота и света, и као таква дотиче саму Истину, то јест Божји принцип. Епифанијска лепота духовне првине у језику, којом обилује ова збирка поезије, заснована је на чистоти онога који пева, на души која је спремна на опрост и покајање.
Анђеоску пјесму чуо сам из храма,
и позив упућен да у њему служим,
да име Божије величам и славим,
са анђелима да се у храму дружим.
Својим стиховима Врховац недвосмислено поручује да ће лиричар постати великим песником само онда када буде казао велике истине о трима највећим и најфаталнијим мотивима живота и уметности: о богу, о љубави и о смрти. А идеја о Богу јесте неизмерно пространство, појам о свеобимном и тоталном, какву никаква друга функција не може дати, при чему је слика о Богу најсавршенији од свих појмова, који је људство могло имати; снага разума, доброте, правде и милосрђа.
На крају, срце овог песника је мудро, родољубиво и препуно љубави према Богу и ближњима, попут прастаре лозе племенито и препуно дивних, лековитих сокова које никаква сила не може да пресахне.
ОПРОСТИ
(Мт 7,3; 27,29)
Опрости, цвијете, што сам те газио,
Што нисам пазио
на твоју љепоту Богом даровану.
Опрости, водо, што сам те мутио,
И нисам слутио да суза чиста
Треба да блиста, у муљу мога талога.
Опрости, брате, за трун у оку
Што сам ти гледао, и нисам видио,
Нисам се стидио, за брвно своје.
Опрости, Јагње, за крв невину,
Што нисам уочио, довољно свједочио
Трнов вијенац и Твоје ране.
Опрости, Господе, гријехе младости
Које сам носио, од Тебе крио,
Што нисам бдио и нисам стражио.
Опрости, што Те нисам тражио!
Што нисам молио и нисам волио,
А тако си ми потребан био.