Књиге 2020

Превер је једном о поезији рекао: ‘’Поезија је оно што се сања, оно што се замишља, оно што се жели, и оно што се често догоди. Поезија, то је стварније и корисније име живота.’’ Поезија Марије Ристивојчевић је управо то.
Збирка песама ,,Вртешка’’ је, несумњиво, веома лична. Kако би се другачије и могло писати добро, ако не искрено? Зато, немојте замерити уколико се негде не будете сместили лако. Са друге стране, таква лична осећања су она која сваки прави љубитељ поезије носи унутра, па смо сигурни да се веза ипак може успоставити, макар на нивоу корена сваког понаособ, оном који чувамо од рођења, а који јача како постајемо зрелији, ишарани траговима ломљења, вођени сутрашњицом, или појавом некога кога волимо, или желимо волети, и, најзад, вођени тежњом да од себе хоћемо више него што су нам говорили да умемо чинити.
Ова млада песникиња својим пером тежи да обухвати што потпунију слику стварности, интимне и опште, и да се њен, гласан и јасан, израз оствари верно неким старим захтевима песничког мајсторства. Знатни су распони њене поезије, и у тематском и у изражајном погледу, а разнолики тонови, од фино елегичног до пресно веристичког, уклопљени су у њен лепо заснован песнички говор.
Такође, ова поезија у себи садржи субјективност која се не стиди себе и не имитира, и у том  потврђивању слободе налази се њена вредност.
Пеникиња прави од изатканих стихова понор чежње за тренуцима који се неће десити на жељени начин. Ипак проналази те ниске од речи и задржава бисерне сузе, чекајући да се промени тај бездан од недосањаних снова и живота у коме смо често тако добри глумци да заборавимо на сопствену мисију која треба истину.

НЕСПОKОЈ

Далеко од спокоја
немир ме одвео овај.
Напамет знам дан
који још дошао није.
Постојим, а не знам
ни како ни где.
И само чекам.
У тихо доба ме зови.
Док глас ти одзвања горко,
мој сан је стварност.