УМ - ПРКОС ВРЕМЕНА - Дамир Костовски
Жанр: роман, 1. издање 2020.240 стр. брош. повез
ИСБН 978-86-7343-402-5
''Ум – пркос времена'', као друга књига из серијала, настала након књиге ''Ум – проклетство сећања'', представља психолошки трилер, богато и брилијантно осмишљено дело које наставља да нам отвара врата ка другом свету. Свету људске подсвести.
Све догађаје које ћете прочитати, а које на маестралан начин Дамир описује у свом роману, остављају питања која су просечном људском уму недокучива. У томе је и највећа тежина овог романа, који је и психолошки и роман лика, чији се аутор, Дамир Костовски, на књижевној сцени појављује као један од квалитетнијих српских савременика млађе генерације.
Време је за Костовског један од најјачих мотива, било да се јавља као тема, стилска слика или као елемент психолошког заплета. Зато су за његовог јунака сви временски услови равноправни, али на супротан начин: сви су важни и сви се односе на догађаје у оних неколико тачака прошлости ка којима се увек наново окреће његова свест. У извесном смислу, он жели да заборави на време. За њега је будућност, димензија избора и чина, искључена.
Прави предмет романа осликава се у чињеници да време временом постаје наша сопствена несрећа, без обзира да ли је одређени начин живота наш избор, или пак није. Мотив сата (који се узгред налази и на корици књиге) повезан је са мотивом времена, при чему тек кад сат стане, време поново оживи. Јунак романа, Алек, чини све да заборави на време, чиме жели да симболички укине пролазност. Међутим, време тече и даље, али више нема моћ над човеком. С друге стране, упорно куцање сата и даље га прати и упозорава на неминовни удес свега људског.
Тиме нас Дамир Костовски упозорава на чињеницу да ће човек бити потпуно слободан тек кад престане оно нежно куцкање ситног механизма кога је човек измислио да би ограничио сопствену слободу. И тек тада ће му стварно време постати доступно.
,,Има нечег поквареног у мени. Осећам то семе, што се настанило у мојој души. Црно је и смрди! Труло је, али га не вадим, не откопавам, већ га заливам и чувам. Никоме га не дам! Нека расте јер треба ми. Нека цвета и нека ме затрује, јер знам ша ми је чинити.
Има нечег поквареног у мени и плаши ме оно у шта ћу се претворити. Али ја то морам бити, јер знам шта морам да урадим. Плаше ме ове моје нове мисли. Плаше ме одговори које сам пронашао. Плаше ме избори које знам да ћу учинити. Толико дуго сам се трудио да будем добар. Толико јако сам се борио, да бих се јутрос једноставно предао и препустио. Јер не могу добар бити за оно што ћу учинити. Добар човек је окован чашћу и моралом, а мени ти окови не требају да ме коче, јер ничег моралног и часног нема у ономе што ћу урадити.
Има нечег поквареног у мени и плаши ме оно у шта ћу се претворити. Али ја то морам бити, јер знам шта морам да урадим. Плаше ме ове моје нове мисли. Плаше ме одговори које сам пронашао. Плаше ме избори које знам да ћу учинити. Толико дуго сам се трудио да будем добар. Толико јако сам се борио, да бих се јутрос једноставно предао и препустио. Јер не могу добар бити за оно што ћу учинити. Добар човек је окован чашћу и моралом, а мени ти окови не требају да ме коче, јер ничег моралног и часног нема у ономе што ћу урадити.
Шта ли ће од мене остати?''