135 стр. брош. повез
Бежао је Славко од сурове стварности у неки замишљени свет. Своје проблеме гасио је алкохолом. И све док га је било у крвотоку, његов живот имао је смисао. Али буђење из тог чудног сна уме много да боли. Ништа није урадио за болесног сина. Својим бежањем само је направио још већи проблем. Све је полако нестајало и топило се као снег, па и живот. Никада му није показао своја осећања, јер није знао да она постоје. Читаву своју животну стазу он је прешао жалећи што његов Жељко није исти као друга деца, да би на крају свог пута зажалио што нема довољно времена да му покаже колико га воли.
Човек често гледа кроз затамњено огледало и по свом одразу кроји свет. Али нису сви људи исти, као и што дуга није направљена од истих боја, што не умањује њену лепоту. Сви људи су посебни, али и пролазни. На пролазној животној стази човек често не обраћа пажњу на знакове поред пута на почетку свог путовања. Тек када дође до самог краја он се осврне иза себе и зажали за нечим пропуштеним.
Живот није точак па да може да се окрене уназад, а није ни прича којој сами бирамо крај. Он је сурова реалност која не прашта ништа, а кажњава све.
Један од највећих квалитета ове дивне књиге је чињеница која провејава међу њеним страницама, а то је тежња људи за срећом. Сви људи жуде за срећом, али је свако схвата на свој начин: већином – у спољашњем и пролазном, у мртвој материји – тамо где је нема. Зато су људи несрећни, а историја човечанства трагична.
Срби су народ са богатом традицијом, који је, због сплета различитих историјских околности, био суочен са великим искушењима њеног очувања. Због тога су многи обичаји код Срба током дугог временског периода изгубљени, или потиснути. Данас, у измењеним околностима, унутар српског ентитета, присутна је израженија тежња да се многи заборављени обичаји обнове и уткају у контекст савременог живота.
,,Kад живот одузме крила’’ Kатарине Ђурђевић, представља “живу културну баштину” која чува историју, културу, традицију и посебност једног народа.
У овом случају, српског народа.