KЊИГА ВРЕМЕНА - Милан Пенезић
Жанр: збрирка прича и поезије, 1. издање 2020.
130 стр. броширан повез
ИСБН 978-86-7343-399-8
Прозно стваралаштво Милана Пенезића обилује поетским изразима. Сви садржаји делују као да се прелази стварним пределима, дакле, одаје утисак о аутентичности неких збивања. То је свакако за њега похвално јер држи пажњу читалаца. Дескриптивни описи су веома сликовито приказани, са разлисталом маштом која се све више шири и која обилује богатством вокабулара. Читалац има осећај његове мисаоне резонанције, рационалности и у неким причама присуства оностраног. Животне акције прелазе из овоземаљског у онострано, кроз жестоке емотивне чарке и дилеме.
Поетске слике у свим Милановим песмама су светлуцави флуиди који како на читаоца, тако и на ствараоца делују благодатно, дајући им тајанствену снагу и моћ. Оне изазивају и покрећу код читаоца многоструке асоцијације, које истичу превелику деструкцију једног времена од стране опакоделних људи.
Милан Пенезић рађа у читаоцу спознају да је на путу да може да твори снажне и јединствене а пре свега због разлистале имагинације, пажње вредна књижевна дела.
Из рецензије Ане Дудаш
------
Одломак из приче ,,Црна вода''
,,...Kишне капи на мом лицу. То небо шаље своју жал. У оку мрак јер ме прекри црна вода. Горак укус у устима и бол пробадају ми срце. Недаће ме као окови вуку на дно. Изненада, као стрела погоди ме слика мојих светих икона. На њима је заклетва да никад нећу поклекнути. Што дуже тонем, више схватам да никада нисам био сам. На леђима дивова својих предака ходам. Изронио сам урликом љутих лавова. Kосим их, ни корак не устручавам. Пред мојим замахом копља све немани у страху нестају. Шаљем их назад на дно пакла. Борба, мојом победом неста.
Река постаде мирна. Слушам дивне откуцаје њеног срца. Целим телом ми струји спокојство гледајући црвено поље љиљана. Полетеше бели голубови и краљеви ноћи. Изнад брда извире живот.
Kунем се да никада лепше није сијало.''