OД МЛЕКА ПА ДОВЕКА - Валентина Вања Дабић
Жанр: новела, 1. издање 2020.
65 стр. броширан повез
ИСБН 978-86-7343-398-1
НОВО! Новела ,,Од млека па довека'' Валентине Вање Дабић!
Многи родитељи одлазе у иностранство у потрази за бољим животом, а децу остављају код родбине, надајући се да ће жртва коју су поднели омогућити њиховој деци да не пођу њиховим стопама – да ће новац који шаљу кући обезбедити сигурну будућност за њихове синове и кћери у земљи у којој су рођени. Али понекад се такве наде изјалове. С друге стране, ако се са материјалног гледишта неке потребе и жеље деце могу испунити, са емотивног одлазак једног или оба родитеља оставља огромну празнину у души детета. Деца се суочавају са правом драмом, јер нико и ништа не може заменити родитеље. С обзиром да постоје природни дечији страхови од одвајања, напуштања, ти страхови могу да нас прате цео живот.
Зато се аутор књиге дивног наслова ,,Од млека па довека’’, Валентина Вања Дабић, на почетку књиге пита: ,,Зар је све морало баш тако да буде?’’
,, Причаћу вам о једној златокосој девојчици чији трагови још увек стоје у прашини на обалама реке Млаве, чији весео осмех одзвања стеновитим брдима Хомоља, где је некада са књигом у руци чувала краве и веровала да је срећна.
Село мало смештено негде у источној Србији, скривено у Хомољској котлини, толико мало да ретко ко зна да оно и постоји. Ништа посебно, село као село, брдовито, каменито, сиромашно, блатњаво и мало. Међутим, није баш тако ако си рођен у њему, ако си живео или бар једном био. Рећи ћеш да је обавијено чудном топлином и неописивом лепотом, да из њега зрачи нешто што људе зове да му се поново врате.
Наши су отишли трбухом за крухом, негде тамо далеко. Отишли су тамо где туђе сунце сија, где ветар на туђем језику фијуче, док ми врапчићи остасмо да чекамо.
Туђина тешка, претешка раздвоји мајку од сина, ћерку од оца, раздвоји оно што се раздвојити не сме, али није могла да раздвоји срце од душе нити душу од срца.
Златокоса девојчица препуштена сама себи од рођења, изгубљена је у самоћи, у вртлогу надања, чежње и првог детињег плача.
Зар је све морало баш тако да буде?''