НА РАВНЕШУ КОВРАГЕ - Сашa Тадић
Жанр: поезија, 1. издање 2019.
50 стр. брош. повез
ИСБН 978-86-7343-381-3
Беспотребним је сувишно образлагати поезију Саше Тадића, јер то једноставно треба доживети. Његово савршено ''тајно оружје'' каљено у ватрама језика, ослобођено је сваке примисли негативног као средство помоћу кога наш песник стреми подизању свести о већ успаваном свеопштем страху који нас је укљешто између два неизлаза. У његовој поезији човек је још неиспуњен круг, проводник, симбол или тек информација, односно сигнал космоса као трептај у преломљеној метафори. Тематика песама креће се од описа природних лепота и стихија, преко љубавних заноса и јада, до отаџбинских тема и мисаоних слика о егзистенцијалним потребама човека.
Дакле, први јавни искорак аутора збирке поезије ,,На равнешу ковраге’’ садржи довољно елемената који указују да се ради о песнику који има умеће да испољи плиму природне инспирације на начин који завређује пажњу и респект, али исто тако се увиђа и отворен простор који омогућава даљу креативну профилизацију и креативну надоградњу. Фундаментална разлика међу ауторима, чиме се у ствари и мере креативни капацитети, те респект према читалачкој публици, питање је стагнације и виталности ауторске креације; тј. да ли се аутор у радовима и делима понавља или отвара нове видике у своме креативном изражају.
Саша Тадић нас је, већ на почетку, лишио тога. Он се осврће на сваки детаљ у животу, јер сви и јесу битни за целокупни мозаик проткан бојама душе.
На обалама коначног
Гомилају се облаци скривених урвина
Над небом црног дана, и патња
Калеми се, суза више нема, слина
Јада закрила је даровницу оздрављења.
Пусте обале су наде, чунови
Укржљали у глиб свеколике ноћи
Ка рајном путоказу изгинули су синови
Храбре земље, и гдје онда васкрс пронаћи?
Мрве хљеба чекали су у сунца зраку
Покривши дубине срца бљутавом скрамом
И у болести таквој, очекивати спасоносницу јаку
Узалудно је, то је ход над отвореном јамом.
Видик сводовог созерцавања
Не доноси бродовље потребног узлета
На стази правде, вратити се морају стара дуговања,
Да још једном осјети се дах спокојног лета.
Колико ли је међу миријадама остало
Невиности и љепоте прапочетка...
Не нарочито, свијета корачје у каљугу је запало
И брзо се примиче зора свршетка.