НА КРИЛИМА СРЕБРНОГ ЛЕПТИРА - Јелена Стаменковић
Ово је поезија која се не пева, али се доживљава као сложена аутодискурзија песника са сопственим “ја”. Такозвана Сократовска способност поређења истине из самог себе.
Јелена Стаменковић је особен песник по томе што поетичко-филозофске епохе и њихове књижевно-поетске трагове доводи у нови контекст. Свет је за нашу песникињу, са становишта дубоко укорењеног мита свакодневнице, отворена позорница на којој се живот одиграва у свим својим контроверзним значењима.
При том, аутор ове лепе књиге није неко ко је залутао у поезију. Напротив, она је она у њеној природи. Својом поезијом подсећа нас на неке ноћи бесане које смо сви имали, али и на најважнију од свих љубави. Љубав према мајци.
Верујем да ће вас осећај да сте прочитали добру поезију пратити дуго након читања ове књиге, као што и мене прати.
Из рецензије Милене Миликић, писца и песника
,,Обожавам опојни мирис жудње на уснама,
чежњу која путује целим телом
и рукама које хрле ка теби,
а ипак се не мичу.
И сладак укус неизвесности у грлу...
А онда када се наговештаји и слутње потврде,
а чежње и жудње постану стварност,
све постаје мање интересантно...''
Жанр: поезија, 1. издање 2019.
65 стр. брош. повез
ИСБН 978-86-7343-378-3
65 стр. брош. повез
ИСБН 978-86-7343-378-3
Јелена Стаменковић у збирци поезије ,, На крилима сребреног лептира“ маестрално износи своја осећања на папир, поклањајући нам најдубљи део своје душе.
Јелена Стаменковић је особен песник по томе што поетичко-филозофске епохе и њихове књижевно-поетске трагове доводи у нови контекст. Свет је за нашу песникињу, са становишта дубоко укорењеног мита свакодневнице, отворена позорница на којој се живот одиграва у свим својим контроверзним значењима.
При том, аутор ове лепе књиге није неко ко је залутао у поезију. Напротив, она је она у њеној природи. Својом поезијом подсећа нас на неке ноћи бесане које смо сви имали, али и на најважнију од свих љубави. Љубав према мајци.
Верујем да ће вас осећај да сте прочитали добру поезију пратити дуго након читања ове књиге, као што и мене прати.
Из рецензије Милене Миликић, писца и песника
,,Обожавам опојни мирис жудње на уснама,
чежњу која путује целим телом
и рукама које хрле ка теби,
а ипак се не мичу.
И сладак укус неизвесности у грлу...
А онда када се наговештаји и слутње потврде,
а чежње и жудње постану стварност,
све постаје мање интересантно...''