ПОГЛЕД ТВОЈ ЈЕ ПОГЛЕД МОЈ...'' - Иванна Лекић, Параћин
Жанр: роман, I издање 2018.
656 страна, брош. повез
ИСБН 978-86-7343-361-5
656 страна написаних језиком љубави.
Испуњена филозофијом, надахнућем и практичношћу, ово је књига која може да вас промени јер покреће нешто тајанствено. Нешто што ствара чуда у најсложенијем од свих подручја живота: у људском срцу.
Може ли љубав бити толико велика да због ње одбаците све своје? Погазити све у шта верујете? Колико страст може бити велика, а опчињеност јака за неком особом? Доживљавамо ли искуства за која смо чврсто тврдили да нам се никад неће догодити?
Љубав у овом роману постаје један свеопшти појам који надзире цели свет, па читање његових страница можемо назвати интелектуалним искуством.
,, Поглед твој је поглед мој…’’ је једна од оних књига које подсећају на моћ књига, класичних остварења, скривених на прашњавим таванима са специфичним мирисом тинте и жутог папира. Оне нас подсете да су књиге попут наочара у нови свет, места где упознајемо мноштво нових људи и напросто - градимо себе.
,,Обична сам девојка... Жена... Имам године којих се не стидим. Имам сан коме тежим. Имам љубав којој се надам.
Моја прича је обично – необична. Мој пут до љубави је пакао без дна. Моје остварење сна је ноћна мора посута пепелом обојене свакодневице.
Нисам једина, али сам вероватно у кругу малобројних који се не боје да признају да још увек сањају и још увек трагају за сопственим остварењем. Још увек се надмећем са временом!''
„Није пуштао моју руку. Нисам могла да му видим лице али сам знала, по гласу, да је то ОН. Да ли је могуће да ОН постоји? Да није само у мојој глави? Да није измишљотина? Мој сан? Ни у сну му нисам видела лице али његов глас онако дечачки, несташан, распеван... Од тог гласа бих увек благо задрхтала...“
„...снови су снови. Измењени или не, скривени или не, остају вечно. Или се остварују, или те муче целог живота...“
„Има времена за све, само се мора бити свестан времена...“
,, Поглед твој је поглед мој…’’ је једна од оних књига које подсећају на моћ књига, класичних остварења, скривених на прашњавим таванима са специфичним мирисом тинте и жутог папира. Оне нас подсете да су књиге попут наочара у нови свет, места где упознајемо мноштво нових људи и напросто - градимо себе.
,,Обична сам девојка... Жена... Имам године којих се не стидим. Имам сан коме тежим. Имам љубав којој се надам.
Моја прича је обично – необична. Мој пут до љубави је пакао без дна. Моје остварење сна је ноћна мора посута пепелом обојене свакодневице.
Нисам једина, али сам вероватно у кругу малобројних који се не боје да признају да још увек сањају и још увек трагају за сопственим остварењем. Још увек се надмећем са временом!''
„Није пуштао моју руку. Нисам могла да му видим лице али сам знала, по гласу, да је то ОН. Да ли је могуће да ОН постоји? Да није само у мојој глави? Да није измишљотина? Мој сан? Ни у сну му нисам видела лице али његов глас онако дечачки, несташан, распеван... Од тог гласа бих увек благо задрхтала...“
„...снови су снови. Измењени или не, скривени или не, остају вечно. Или се остварују, или те муче целог живота...“
„Има времена за све, само се мора бити свестан времена...“