Књиге 2018

 

 Интимистичка и рефлексивна лирика збирке поезије „Барка“ Тривуна Калабе, плијени богатством поетских слика, које су, готово увијек, исказане једноставним лирским сроком, али филозофски дубоке и одраз су узвишеног оштроумља. То је поезија која позива на дијалог, најчешће вољене особе, родитеља, путника-намјерника, друга, познаника. Ријетки су они пјесници који успјевају пјевати у синхроном времену на тај начин. Већ од првог стиха, наш поета уплиће своје риме у раскошну пјеванију. Динамичан је и глагољив језик његове поезије, са обиљем глагола активних стања.Аутореференција се огледа у сагледавању сопствене позиције у односу на завичајно, блиско, удаљено, чежњиво. Неријетко са одређеном дозом ироније.

Тематско-мотивска линија ове стихозбирке креће се широким луком мотива, који црпе своје архетипове из предлошка народне поезије и иманентног лирског насљеђа српских романтичара, првенствено Змаја. Полазишна тачка је барка, трошан чун својеврсног ходочашћа, над којим Калаба ламентира и сјећа се дана пловидбених. У први мах, призваћемо у сјећање путовања Светог Саве и иних других, до рачанских монаха и Љубе Ненадовића. Доживљај мора и морског у српској књижевности најживљи је код Дучића, а приморског код Матавуља. Калабино медитеранство има античке коријене, али модерна лексика открива постмодернистички поступак, иако је већином ријеч о римованој поезији. Он ће мотив барке удвојити и у пјесми „Лађа лађана“ која ће се из обличја лађе преобразити у вољену жену. Кад се Одисеј врати дому у којем о њему снује његова Пенелопа. Иако до тог коначног мира води кроз буре и олује.

Мјеста догађања ових пјесама налазимо у врлетним планинским љепотама Босанске Крајине, а такође и у војвођанским равницама. У посебном циклусу духовну и родољубиву вертикалу употпуниће темама из богате српске историје у једном његошевском озрачју. Промичу славна имена, стари градови, битке српских устаника и слободара.

Немали дио ових пјесама садржи деихтичку ноту, којима се упућује на дјетињство, на одрастање, у којем љубав има спасоносну улогу, тако блиску оноj из Ћопићевих прозних књига и поезије Мике Антића. Стога, не чуди честа употреба деминутива и хипокористика, на лексиколошком плану. Калабина поезија је дубоко лична, проживљена и пјесник увијек стоји стамено иза својих стихова, који су најчешће краћег метра, али то није и правило за цјелокупан рукопис.

Књига је подијељена на пет циклуса, које најчешће отварају цитати писаца, блиских нашем поети. Сваки циклус је тематски одијељен један од другог. Почиње пјесмом о вуку и срни који потиче из старословенских митова, доцније обрађен и код Андрића. Већ се у тој првој пјесми оцртавају јасна поетичка начела Тривунова, снажна, неусиљена метафорика, зачуђеност, и увијек неки њему својеврсни обрат, који из разочарења и сјете води у радост, или обрнуто. Радује и то што је ријеч о пјеснику који већ има свој изграђени стил пјеснички без икаквог додвора било коме. А књига кад је добра, као ова, она се сама препоручи и прије неголи добије гутемберговску плаштаницу.