ПРОНАЂЕНИ ОГАЊ - Дарко Којић
Жанр: роман, 1. издање 2017.
140 стр. брош.повез
ИСБН 978-86-7343-321-9
У снажном књижевном делу ,,Пронађени огањ“, све је описано мајсторски уверљиво и са врхунским уметничким дометом.
Којић је сјајно дочарао атмосферу средњег века у коме људски живот не вреди много, уз причу о необичној романси без које овај роман не би имао потпуни ауторски колорит.
При том, аутор своју бравурозност показује у више димензија; на првом месту, он кроз живот Најдана, средњовековног српског борца, витеза Исаила, његовог најбољег друга, његове мајке и вољене, успева да вешто изварира полазну и кључну замисао, а то постиже са лакоћом и уз довољно суптилно изведених диференцијација сваке од окупљене судбине.
Реченица је читљива, лака, догађаји јасно дефинисани, без замршених унутрашњих монолога. Језик једноставних, али животно искусних и оштроумних људи, је занимљив; привлачи пажњу, буди драгост, подстиче мисао, не само због своје лепоте и богатства, него због оних који га користе. То је језик народа који се напајао сопственом традицијом, вековно обликованом филозофијом живота и животом вођеним моралним вредностима. Међутим, лепота и богаство није само у основним речима и њиховом денотативном значењу, него у и сложеницама и изведеницама Дарка Којића на крају већине поглавља романа.
У читавој нашој духовности знања о средњем веку, поготово о историји Срба у средњем веку су најоскуднија. Зато је важно питање: Одакле та слепа мрља у нашој историјској свести? Разлоге одсуства свести о почетку наше историје не би требало тражити само у лењости духа, комотних интелектуалаца, већ пре свега, у школским програмима свих нивоа. Бездан, постепен али систематски. Најновијој историји (уочи и после 2. Светског рата), иако је најкраћа, даје се више простора него целој претходној која траје 13 векова! Немогуће је не видети идеолошке разлоге за постојеће стање.
„Ко ли те замрачи, земљо моја?!“
Данас су наш баласт они који се труде да униште све што је здраво у српском народу. Сведоци смо најгорег насиља над неким народом, насиља које има велику тежину, дубину, и последице по неки народ, насиља над културом једног народа. У овом случају, то се односи на српски народ. Срж тог насиља је скривање и прећуткивање истинитих чињеница, фалсификовање историјских догађаја, „отимање“ културног блага и умотворина од српског народа, и приписивање истих свом народу, нарочито када се ради о српском језику и речима. Тиме се брише идентитет Срба из њихових глава и свести, мења им се оригинална културно-духовна матрица лажном, па тиме чак и начин поимања и доживљавања стварности и своје улоге у њој. Мало по мало, бришу нам и ћирилицу, и ми полако стичемо комплекс ниже вредности, стидећи се што смо Словени, Срби. Све то, исход је дуготрајне пропаганде.
Међутим, права историјска истина ће кад тад заузети примат на светској позорници.
А до тада, битно је да је ми знамо, обзнањујемо и поштујемо, због нас самих.
Зато је и више него потребно објављивати књижевна дела као што су ,,Стеге и ланци“ ( период 1. Светског рата), ,,У прошлости кад те сретнем“ ( период најновијег рата, 1999 год.) и ,,Пронађени огањ“ ( период средњевековне Србије и османлијског царства), јер ће она живети и после нас. Читајући их, наши потомци ће знати праву слику Србије и својих предака.
Из рецензије
Верица Секирарски