ИСКУПИТЕЉ - Nordian Nifl Heim, Париз, Француска
Жанр: роман, 1. издање 2017.
315 стр. брош.повез
ИСБН 978-86-7343-332-5
Роман о љубави, смрти, праштању и искупљењу.
Лепа и самосвојна, Виолета ћерку и супруга издржава радећи хонорарно као масерка, док истовремено настоји да заврши дипломски рад и тиме оконча давно започете студије историје уметности. Недуго након што на сеанси прорицања судбине добија упозорење да јој у блиској будућности прети опасност, упознаје извесног Вјекослава Ваганског.
Шармантни, средовечни клијент од првог тренутка према њој показује необичну наклоност. Фасцинирана тим мистериозним, а веома имућним и утицајним мушкарцем који живи у раскоши, окружен скупоценим антиквитетима, Виолета ново познанство доживљава као духовни препород. Њихова необична интеракција, међутим, из њене психе на површину извлачи демоне прошлости који је годинама прогоне. Откривање мрачне истине која се крије иза углађене спољашњости њеног познаника примораће Виолету да редефинише не само слику света у којем живи, већ и слику себе саме.
Да ли ће своја сазнања платити не само разбијеним илузијама, већ и животом, или, чак, сопственом душом?
,,...Било је неиздрживо гледати те фотографије. Никада је нико није с више љубави сликао, чак ни рођени отац. Њему је била уметнички занимљива тек као створењце које је сâмо, без ичије помоћи, потпомогнуто његовим узвицима зачињеним њој неочекиваном суровошћу „Нађи се! Нађи се! Нађи сама своје место!“ требало да дефинише своју позицију не само у фокусу фото-апарата, већ и у поретку ствари. Таквих је тренутака ионако било мало. Њен отац, презасићен послом, није ни волео да фотографише породицу. Но, слике које је држала у наручју биле су права ремек-дела. До којих је дошла прекасно. Поново се заплака, не успе јој да задржи сузе. Холандски печалбар се почеше по глави, па промрмља:
„Овај, ето, девојчице, сад кад сам ти то пред’о, идем ја, журим... ′Ајд′ у здравље!“, и шмугну, ускочивши у свој недалеко паркирани џип, као у бегу од утеривача дугова.
Виолета стеже свеску на груди. Њена убеђеност да се заувек решила Вјекослава Ваганског била је чиста самообмана: тај фатални човек био јој је угравиран у ДНК. Најјезивије од свега је што није он био тај који јој је донео несрећу. Коб је, изгледа, одувек била саставни део њене егзистенције, а сродна душа црног мага се за њену по природи ствари прилепила, трајно је жигошући.
„Уклета сам“, помисли, бришући сузе. „Уклета сам и носићу свој крст док сам жива“...