,,Слепачки сокак'' - Сима Ћосин, Н. Сад
Жанр: роман, I издање 2015.
380 стр. брош повез
ИСБН 978-86-7343-274-8
( ...када војвођанска равница дише пуним плућима)
Пут живота је прекрасан када кроз живот идемо са што је мање могуће пртљаге - и оне физичке, а још више - оне менталне, психолошке. Пут живота је чаробан (чак и онда када је тежак) када га живимо са разине вечног сада. Право чудо. То чудо је првенствено уграђено унутар нас самих, у само срце наших најдубљих дубина. Оно је наша основа и наша најдубља стварност.
А кад га откријемо у себи, када видимо да је оно заиста ту, када га живимо и доживљавамо, онда га примећујемо и у свему око себе. Видимо да је чудо свеприсутно и готово неизбежно.
О тој стварности, али првенствено о животу који је веома често горки плод, пише Сима Ћосин у свом роману ,, Слепачки сокак’’, чије су управо животне приче јунака романа доказ да смо сви ми тек путници, пролазници у овом свету. То су јунаци романа ,,Слепачки сокак’’ и те како осетили на својој кожи. Осетили су и сву лепоту, и сву бол постојања.
И парадоксално, тај напитак о живљењу живота у једном једином тренутку који постоји, није био ни мало лаган за многе људе из романа, за Софију, Персиду, Тацу, Кеку… А опет, нема ништа што би било природније од тога - живети у времену у којем су постојали, из трена у трен, (не)оптерећено и брутално присутно, носећи бреме живота као крст на леђима.
Један од највећих квалитета ове дивне књиге је чињеница која провејава међу њеним страницама, а то је тежња људи за срећом. Сви људи жуде за срећом, али је свако схвата на свој начин: већином – у спољашњем и пролазном, у мртвој материји – тамо где је нема. Зато су људи несрећни, а историја човечанства трагична.
Другим речима, аутор књиге, Сима Ћосин, се кроз животе и судбине својих јунака, на посредан начин пита - има ли у сваком човеку способности да препозна нечије туге, радости, бриге, срећу, да осети нечију сузу, иако још није канула и склизнула низ лице? Колико способности треба да има човек да би оправдао назив Човек?
Сви у Варошици су знали за Слепачки сокак. Чак и они који никада нису улазили, нити прошли поред њега, знали су ко живи у том сокаку, како и зашто. Нису знали само шта се дешава у душама његових житеља. Овај роман говори о томе.
Сваки рат некоме донесе добро, некоме зло. Госпођа Софију је Други светски рат пренео из Бечких салона у трошну кућицу у Слепачком сокаку. Није више имала ништа и никога. Остала јој је само борба да преживи, да одржи тело и душу.
Персиду је храброст и јака жеља за лепшим животом, винула из исте те кућице, до бљештавих позорница у Каиру. На свом путу до славе она се вешто бори и савладава препреке на изглед несавладиве. Проблем настаје када је њена душа врати поново у Слепаћки сокак. Тада почиње другу борбу – да утврди свој идентитет.
Таца је као дете долазио повремено у Слепачки сокак. Све у сокаку је видео, чуо, осетио и онда ушушкан у жбуновима свог јоргована, на салашу, размишљао о томе. Касније, као одрастао човек живи доста лагодно, али немирна душа га тера да оствари свој сан. Тек се у својој тридесет другој години одлучује да узме своју судбину у своје руке, односно ашов на археолошком локалитету.
Да ли је све морало бити тако, или је могло и другачије? Јесу ли јунаци овог романа могли себи изаткати другачији животни пут?
Ипак, оно што нам судбина изатка, не може опарати нико. Морамо да носимо ту пређу, док не дотраје – и она и ми.