,,У прошлости кад те сретнем'' - Дарко Којић, Вршац
Жанр: роман I издање 2015.
180 стр. брош повез
ИСБН 978-86-7343-273-1
( победник књижевног конкурса ,,Раскршћа'' за 2015. г. ! )
Данас смо сведоци наше најновије борбе за очување националног и терироријалног интегритета, сведоци немогућноти да досегнемо сву дубину и значај нашег Косовског завета који је у основи нашег идентитета, али и схватања трагичне историјске судбине нашег народа.
Народ који не растумачи и запамти своју прошлост нема ни будућност. За народе који на озбиљан начин не проуче сами себе, прошлост се по правилу намеће и као неизвесна будућност.
Међутим, Србији недостају национално одговорни историчари растерећени политиком, влашћу или сујетом, како би Србија објаснила „саму себе". Зато постоји духовни дисконтинуитет између садашњих српских генерација и њихових предака, између данашњих идеала и српских националних сећања.
Срећом, постоје писци као што је Дарко Којић, чувари кофера српске прошлости и садашњости. Они који пишу истину. Они који пишу праву историју новије Србије, јер су њен део.
Зашто? Зато што је нама фалсификована историја нанела више штете и пораза од свих ратова! Поражавајућа је чињеница да је народ као што су Срби, који је од вајкада у вртлогу светске историје, народ који је морао кроз векове да води толике одбрамбене ратове, тако мало урадио да своју историју истражи како треба, прикупи све податке и публикује их, направи музеј какав доликује једном тако старом народу богате историје. Истина о Косову, доказ је тога.
Управо из тих разлога, књига ,, У прошлости кад те сретнем’’ представља национално и културно благо Србије. Ратови и отимачине ће проћи, као и неправда учињена српском народу, али ће ова књига наставити да живи свој живот. Са њом, наставићемо да живимо и ми као народ, онакви какви јесмо: поносни, правдољубиви, срчани.
Оно што представља посебну тежину овог књижевног дела инспирисаног потрагом за истином, јесу питања која Дарко Којић поставља: Како је то бити војник? Пробудити се једног јутра и из безбрижног живота ускочити у одору војника? Како је било савладати страх и прикључити се обрани своје земље, своје историје, или у том тренутку није било времена за размишљање о страху? Какав је био повратак у стварност када свакодневно пуцање и губитак пријатеља постају на неки начин нормални? Како након рата остати нормалан? Како потиснути на било који начин сећања на ратне страхоте, осакаћеност за цели живот, душевну осакаћеност која је најтежа?
Али оно што представља највећи квалитет књиге ,,У прошлости кад те сретнем’’ јесте управо порука коју она носи са собом - данашње генерације морају да знају како су људи некада волели Србију, како су гинули за њу, и како то и данас раде. Не да би ратовали, већ да знају да цене историју и да се труде да у миру буду часни људи. Да знају да је часно бити Србин.
Из рецензије