ПЕСМЕ СА АШИКОВОГ ГРОБА - Марина Николић
Жанр: поезија, 1. издање 2023.
86 стр. брош. повез
86 стр. брош. повез
ИСБН 978-86-7343-457-5
У питању је савремена поезија, писана у слободном стиху и очишћена од патетике, иако није искидана она лирска потка због које, на крају, пишемо и читамо поезију. Мисаоно оштра, прецизна као сабља и ангажована до кости, њена уметничка свест и подсвест не удаљавају се од афективности хиперпоезије.
Зашто књига носи наслов ,,Песме са Ашиковог гроба''?
Ашиков гроб (Споменик љубави) смештен je на брегу који дели Тамнаву од Поцерине, на тромеђи атара Мровске, Метлића и Голочела, надомак Шапца.
Ашиков гроб је, заправо, повећи камени белег са урезаним крстом и шаком десне руке, без слова и бројева, постављен у знак сећања на велику и трагичну љубав Павла и Ђуле.
,, Природно би било помислити да је на Ашиковом гробу љубав умрла, а заправо је баш ту, обесмишљавајући сваки покушај свеколике силе да је угаси и утрне, постала бесмртна. Поезија ослоњена на такво место, као стабло на корен, тежи да садашње доживљаје обасја светлом истине и да позајми притом мрву бесмртности и лепоте од места на коме је никла.... – Марина Николић.
,,...У руци држиш руку, све што је остало
од наде. Од себе. А довољно је за касније.
Да ли тамо неко покаже шта је могло бити,
окрене име на знамење.
Или се то само
плазе врази немуштима
опијени од ракије. Лове грехове.
Руше ћуприје. Гледај.
Сад ће са беле цркве звоно да их у прах разбије.
Сад ће они чисти из шљивика
ветар мрака дићи
да их развеје. Не треба све да се зна.
Тромеђа на тамјан мирише.
Овде и ветар почине.
А поглед хоризонт љуби. И оплакује.
Доста је.
Је ли родно где је родитељ
или где смо сами прогледали...''