ЗАШТО ТИ НИКАДА НИСАМ НАПИСАО ПЕСМУ? - Илија Станковић
Жанр: поезија, 1. издање 2023.
90 стр. брош. повез
ИСБН 978-86-7343-453-7
Стихови из ове збирке одражавају најдубљу жудњу људског срца које трага за божанским. Сваки њихов поетски шапат је горући. Изражава жудњу која прожима све људске везе и инспирише нас на интимност са самим собом, док тихо негује наклоност према Вољеној.
Иако је по Рилкеу, добро волети, али је љубав тешка, још теже је о тој теми добро писати. У овој збирци аутор нема таквих проблема и храбро избегава такве замке. Његова поезија је сконцентрисана на лепо као феномен и лепоту као елемент који је пођеднако заступљен и у љубави и у поезији. Песме су светионик и симболична ознака за правац одакле долази светлост, док је светлост алхемија снова, жеља да се пркоси било којој тами данашњице.
Његове метафоре, хиперболе, поређења, буђења, рађања и наде нису ништа друго до покушај стварања човека. Пре свега у себи. А онда и у љубави. Оној правој, исконској.
Велики руски мислилац Михаил Епштејн, једном је записао: „Мислим да је већина наших садашњих проблема настала из тога што нисмо створили свој начин да причамо о љубави. Мислимо без љубави.” Заправо нам недостаје та компонента у модерној поезији, док је код Илије она веома изражена, што даје посебну вредност његовим песмама. Снови и креативност, жеље и надања, прошлост и будућност, дан и ноћ су само део његове, на моменте, комплексне личности која жели да својом поезијом на наљепши начин обогати свет у којем живимо.
***
Kада бих као труба ноту,
под недрима својим крио лепоту,
очију црних, лица белог,
под обронцима села твог,
Kада бих као реч мисао,
на уснама тајну чувао,
под прстима танким сету ухватио,
као вук срну по гори пратио,