АЛИБИ - Бојан Станковић
Жанр: роман, 1. издање 2023.
160 стр. брош. повез
ИСБН 978-86-7343-451-3
Kњига посвећена свима који су преживели вршњачко, или било које друго насиље у детињству или у раној младости.
Роман у којем писац не повлађује гомили, већ сведочи истину о ономе о чему се ћути.
Сваког дана велики број деце је изложен разноврсном насиљу. Још већи број у њему активно учествује, а старосна граница се помера све ниже и ниже. Најчешћа жртва насилничког понашања су неагресивна деца, специфична по неким својим особинама, и повучена.
Свесни смо да је кључ за решавање проблема: љубав, и разумевање и родитељско и друштвено. Дати очигледан пример како се одређени проблеми или неспоразуми могу решавати у миру. Само, да ли смо спремни за такво што?
На жалост, ми то немамо ни у традицији ни у култури - ненасилну одбрану својих интереса. Немамо чак ни реч за тај појам. Асертивност, право да будеш људска биће и да то оствариш ненасиљем.
Јунак романа је дванаестогодишњи дечак, Давид П. који живи у нестабилној породици, у тешким условима, без љубави и пажње, понижаван и одбачен, осуђен да проводи време сам или само са своја два друга. Поред таквих услова, изложен је истовремено вршњачком насиљу у школи, што доводи до његове још веће несигурности и повлачења у самог себе, и у свет књига.
Све је то заборавио у тренутку када га је старија рођака повела на летовање у Црну Гору. Жеља да први пут оде из свог града, да види море и заборави на моменте које проживљава, вратили су му осмех на лице и наду да му се срећа, ипак, осмехнула.
Међутим, оно што се неочекивано десило на том путовању промениће његов живот заувек…
,,Нисам постајао као они већ сам се повлачио у себе. Заклео сам се да никада нећу постати као они. Заклео сам се да ћу постати сасвим супротно од свих тих болесних ликова око мене, и да ћу им једном показати шта значи бити човек.“
Ово је истинита прича као редак и сликовит пример праве истине о понору у који душа запада, о опасностима које се крију на путу, као и о очекивањима и патњама кроз које душа пролази, а о којој се ћути. Увек. Тамо где је стид претворен у нормалност. Или није баш увек?