ЦАРИГРАДСКИ ДРУМ - Братислав Петровић, Бела Паланка
Жанр: роман, I издање 2013.
270 страна, тврд повез
ИСБН 978-86-7343-207-6

Трајни допринос српској књижевности.
Понекад, веома ретко, појави се књига која нас остави без даха. Пред вама је управо такво дело.

Траса некадашњег римског пута Via militaris, а садашњег аутопута од Београда до Ниша који се потом са статусом међународног пута одваја из Ниша за Исток, преко Софије у правцу Истамбула. Пусти друм који спаја Исток и Запад, пут којим све живо пролази. И људи и роба и цареви. Све.

Како би то изгледало када би друм проговорио? Када би открио тајне хајдучије која се ту збивала још у доба владавине Отоманске империје почетком осамнаестог, али и сада почетком двадесет првог века. Принцип је исти, само су у питању нијансе.Отимачина. На цариградском друму принцип је одувек био исти - отети злато и новац. Једино су се вековима мењали начин отимања и оружје којим су се користили. Некада су користили јатагане и кубуре, а сада пиштоље или клинове забодене у друм помоћу којих су бушили гуме. Тада би чланови банде одшлепали возило до своје „квази“ радионице, сатима „поправљали квар“ а онда једноставно залепили гуму и то наплатили по астрономској цени. У еврима. Девизе, девизе...Никад сити девиза за раскалашан живот.

Братислав Петровић нам је романом Цариградски друм, овим драгуљем српске књижевности, романом изузетног историјског значаја понудио чаролију на његов начин. Отелотворење из света бајки, да друм проговори и то писаном речју и да то остане заувек. Бесмртан. Јер како рече Лаза Ћоса, један од главних ликова романа који је написао књигу о хајдучији и поп Мартиновим магазама, (саставни део овог романа): “Видео сам да царства пролазе и нестају, а књиге остају. Оно што није забележено као да се није ни дешавало. Желим да оставим неког трага о овом вучјем времену.“
Оштро око писца уочило је да су времена вучја, како тада почетком осамнаестог, тако и сада почетком двадесет првог века. Овим романом писац је направио јединствену паралелу ове две епохе и стопио их у једно. Уочио је да је хајдучија постојала и онда и сада и да се хајдуци удружују у чопоре попут вукова. И како рече легендарни поп Мартин својим хајдуцима: “Вук самотњак је рањив и не живи дуго. А вукови у чопору су јаки. Чопор опстаје. Сви смо крвави. Видим, храбри сте. То ценим. Кукавице не волим. Ајмо да се организујемо јер освета није завршена.“
Освета. Управо освета је била тај гонич, покретачка снага, мотив за свирепа убиства која су дала печат том времену. Јер једно зло увек рађа друго зло. Поп Мартин рече: “Док сам поповао, поповао сам. Сада хајдукујем. Отимам отето. И то ћу радити до смрти. А и освета није готова“. У тим вучјим временима, освета никада није била готова. „Сви јуре, сви пљачкају, сви отимају, сви убијају. Луда времена. Чак и калуђери скинуше мантије па у поход на Турке. Војска: Христова и хајдучка.“
Али, још један мотив је био присутан код ових хајдука.
Родољубље. Турци су рушили српске цркве и светиње, а хајдуци дукатима отетим од турских каравана те исте цркве поправљали и обнављали. Зачарани круг... Када су опљачкали један караван који је носио дарове султану, у товарима су пронашли на стотине тањира од чистог сребра. На сваком је био утиснут жиг: “Наисс“. Тањири су били још из времена латинских царева које су Турци пронашли на Горици копајући. Озлоглашени Џевдет Хамза, поп Мартинов љути душманин који му је отео жену и кћер као четворогодишњу девојчицу, откупио је те тањире за ситне паре. Али неко то одозго гледа све и прави равнотежу. Враћа отето својој матици, Србији. А хајдуци закопавши тањире у магазе рекоше: “ Ваљда ће ова земља некада да се ослободи од турског јарма, па ће све то злато и сребро да буде од користи за подизање нове српске државе.“
Похлепа. И тада и сада. Како уочава писац, трагача за златом има из свих структура друштва. Свих професија. То је феномен. И то опасан феномен. Феномен који није довољно истражен. Писац улазећи у срж многих ликова овог романа којима влада похлепа, на веома суптилан начин открива суштину овог феномена. Открива да сви они похлепни и незасити у било ком времену да су живели, и да сви трагично и у најгорим мукама завршавају. И тадашњи Влчан војвода, озлоглашени, свирепи, развратни хајдук бугарског порекла, и богати трговац Џевдет Хамза, Турчин, као и садашњи сличан њима Виден, Србин, сви разбојници на Цариградском друму. Срби, Турци, Бугари. Сви. Где год похлепни ишли, пакао им је последња дестинација!
Божја казна. У суманутом, безглавом трагању за златом и хајдучким магазама следећи разне планове и нацрте, како пређашњи тако и савремени трагачи не презају ни од чега. Користе експлозив и дижу у ваздух стене како би открили пећине у којима очекују да пронађу плен. Ништа им није свето. И цркве и олтаре и иконостасе и стубове светиња руше не би ли се дочепали злата. Али рука Мајке Богородице пресуђује таквима мером коју заслужују. Ако претекну Божјој казни, остаје да им суди овоземаљски Суд и казни их затвором. Божју или овоземаљску, свакако, заслужујућу казну свако од њих добија!
А шта везује све ликове овог романа, оне који су поседовали злато? Несрећа. Проклетиња.
Зао удес хајдука био је тај да су им често недра била пуна златних дуката а стомак празан. Често су скапавали од глади, вечито на опрезу без дома, жене, породице, потомства које ће наставити њихово племе. Или то никада нису ни имали, или су имали па трагично изгубили. Имали су гомилу злата али срећу у животу нису имали. Више гладни него сити. Под ведрим небом спавали, а не под јорганом са својом драгом. Свако је неку своју личну трагедију, своје бреме и свој крст носио на плећима.
Сем књижевног, неоспоран је и историјски значај овог романа, сликовити опис старог Ниша и изградња Нишке Тврђаве...И док су влчезима превозили камен из каменолома у Нишкој Бањи до Ниша мукотрпно градећи Тврђаву, управо ту су се и упознали и удружили у хајдучку дружину главни ликови овог романа, легендарни хајдуци поп Мартинове дружине: Лаза Ћоса, Терзија и Смаја Турчин.

Оно над чим би требало да се замисли сваки Србин су речи хајдука Смаје Турчина, видовњака: “Колико год да се рађате, биће вас мало за ову вашу њиву избраздану светским путевима. Ви, Срби сте себи највећи душмани. Вама други душмани не требају. Имали сте и ви царство. И то јако царство. Нестало је. Сви сте се трвили за некакву власт. Брат са братом не може. Само се оговарате, цинкате. Па како бисмо ми држали власт да нам ви не помажете? Тужите један другога. Што вам то треба? Гледај нас: муслиман када један грош заради задржи га за себе. Ако су два, један себи а други да сиротињи. Ако су три, два за себе а један опет да сиротињи. Таквог и Бог помаже. И иде нам. А ви? Нећете да радите. Хоћете брзо да се обогатите. Али сиромах више плаћа, а лењ више ради. Питаш ме да ли ће ова српска земља икада имати благодет? Неће! Због вас самих. Такав сте народ. Некакво проклетство вас бије. Убијате своје краљеве. Сви ви хоћете да сте на некој власти. Па, не може! Морате да се приклоните или Истоку или Западу. На Западу је сјај, злато...на истоку је душа. Па, бирајте. Али сваки сјај има и своју цену.“

Када будете прочитали ову драгоцену књигу која ће вас, верујем, књижевно и историјски обогатити и отворити вам многе видике, и када се нађете на овом пустом Цариградском друму, запитајте се у ком правцу заправо желите да идете: путем Истока или путем Запада?

Из рецензије
Татјана Богдановић, писац