СРЖ - Жаклина Ђуричић, Београд
Драган Лазаров, Темишвар, Румунија
Жанр: роман, I издање 2013.
120 страна, брош. повез
ИСБН 978-86-7343-231-1
Роман Срж Жаклине Ђуричић и Драгана Лазарова необичан је већ по томе што су га заједно писала два аутора различитог пола из две различите земље. Само их националност и дар за писање везују. То нимало није тривијалан податак, већ говори о сусрету два сензибилитета, културне и друштвене средине и мушког и женског пера. Десио се заиста сусрет, а не судар. „Срж“ је написан упркос тим разликама као хомогена приповест, шавови „шивења“ се не примећују. Женски и мушки принцип, женско и мушко перо, спајају се у роману лако, без стилских осцилација.
Роман се донекле може поделити на три главна стилска и садржајна корпуса. Први, најтананији, који претходи поглављима, јесу поетски записи и песме Драгана Лазарова, које потоњим приповестима даје дубљу димнезију, терајући читаоца да иза сурове реалности скупе београдске проститутке о којој говори роман виде нешто више, поезију и потку живота његових јунака. Пред бруталним сценама из интимног живота главне јунакиње Мине и мушкараца који је окружују, без поетских прелудијума читаоцу би можда промакло да и иза најбизарнијих личности и живота постоји нешто више, нешто неопипљиво, што се пред буком свакодневице лако превиди и пречује. Без тих поетских увода можда би изгледало као да писци немају отклон према животима ликова романа. Њихова спретност да створе илузију да приповедач само примећује и описује оно што се догађа, те се тако не издиже изнад јунака романа, поетским пасажима се рафинирано сенчи. Тако се збивањима у овом кратком роману даје дубља димензија, које без Драганових стихова не би било. Приповедачи би се превише стопили са јунацима, опасно се приближавајући њиховим сумњивим моралним и људским вредностима. Други слој романа чине описи интимног живота главне јунакиње и њених клијената, који су у исто време њени отуђени, далеки, али ипак животни сапутници. Сву изопаченост, вулгарност и на крају и бесмисао Мининих односа са мушкарцима, дочаравају ти описи. Новац, слава, али и искривљена сексуалност Минини су мотиви да улази у везе са мноштвом мушкараца. Њени односи са свима њима доводе у питање чак и њену искреност према једином човеку кога као да воли, угледном доктору Борису. На тренутке лебди питање – може ли жена Мининог кова и животног пута, како се данас популарно каже спонзоруша и проститутка, заиста искрено волети? Љубав подразумева и жртву, а Борис и живот са њим за Мину су пре свега бег од свих оних које је насамарила. Писци нас ипак уверавају да она воли Бориса, само не чине то до краја, остављајући могућност да о томе сами промислимо. Еротске сцене у роману дочаравају сву бизарност Мининог живота заливеног вискијем и друштвено прећутно одобреним. Друштво је и произвело „спонзоруше“, а опет, њихов живот је ипак њихов избор. Та линија романа сваки пут када помислимо да је Мина ипак узвишенија и духовнија него што јесте, попут изненадног ударца, подсети нас на праву истину, која није нимало лепа. Нежности, истинске љубави и тананости ту нема. Трећа линија романа јесте сама радња романа, приповедана језиком главне јунакиње, њеног правог миљеа и генерације. Мина живи два живота. У једном, она је студенткиња глуме, којој су, чини се, слава и новац о којима сања једини мотиви да учи и даје испите, али и буде у полу–тајној вези са својим професором Адамом. Та њена веза на самом почетку романа отвара врата и поглед на њени други, прави живот. Ту искрсавају њен макро, адвокат Никола и низ других мушкараца. У том животу, она је заправо типична силиконска проститутка, која не бира средства да оствари своје приземне циљеве. Међутим, аутори воде роман вешто и откривају и можда једину нежну и пожртвовану страну њене личности. Мина све чини за свог брата Немању, не жали ни новац како би га избавила из канџи дроге. То је чини људским бићем. Без те чисте сестринске љубави и пожртвовања, Мина би била бездушна, усудићу се да кажем чак психопата, а њен лик био би сигурно неуверљив. Та осећања одткривају нам једну другачију Мину, запитамо се шта би било да је одрастала у некој срећнијој породици. Ова линија романа посебно је занимљива због делова који су писани у форми дневника. Слој романа који се бави Мином и људима који је окружују заправо је у исто време окосница и срж романа „Срж“.
Занимљиво је и како аутори романа „Срж“ граде своје јунаке, откривајући њихове личности без много рефлексије. Ликови редитеља и професора Адама, адвоката Николе и других јунака граде се углавном кроз нарацију о њиховим односима са Мином. Важни су такође и размишљања тих јунака и описи њихових међуодноса, али је Мина ипак централна фигура романа готово на свакој страници. Свако из односа са њом нешто научи или не научи, говорећи опет тако о себи. Лик доктора Бориса је другачије грађен, његова размишљања и живот мање се откривају читаоцу. Тек неочекивани обрт на самом крају романа говори о њему нешто више, остављајући простора да свако сам закључи шта.
Роман „Срж“ бави се и темом маргине нашег друштва на почетку 21. века, времену када је тај друштвени слој прозван елитом. Мина студира глуму, а заправо је необразована и незаинтересована за уметност. Њу занимају само новац и слава. Адам је универзитетски професор, а заправо је утонуо у муљ једнако као и Мина и остале његове љубавнице. Лик Николе адвоката подсећа нас на андрићевску тезу да су представници правосуђа и полиције заправо само криминалци и силеџије са друге стране закона. Минина најбоља другарица Мара такође прилично припада том свету, иако се ипак делом издваја од осталих јунака. Немања, брат главне јунакиње, улази у дрогу и тоне и он. Срећом, његова судбина ипак се мења временом. Сви ти ликови могли би бити прототип лажног крема друштва данашњице. Приповест је писана чак и њиховим језиком, штурим, жаргонским, бездушним. Тако се продубљује илузија да је приповедач близак јунацима. Лично бих више волела када би јунаци романа 20. и 21. века чешће биле здраве личности, паметни, питоми, добри људи. Ипак, тада не би била написана многа занимљива, чак изванредна дела. Жаклина Ђуричић и Драган Лазаров дали су у свом роману срж данашњег посрнулог друштва и полусвета који влада медијским простором и новцем, олако продаје душу, блажен и проклет у свом незнању, газећи такозвани фини свет, људе који не продају своју душу ни за шта на свету. Чак и брутални призори и елементи трилера у роману имају своју сврху, огољују тај миље готово сасвим.
Остаје паметном читаоцу да и сам нешто промисли и наслути, а некоме може роман „Срж“ бити и упозорење какве све странпутице вребају у свету сликона и лажи, који се крије испод нападне шминке и бљештаве одеће. Испод свега тога, све је празно. Поједена је срж.
Ивана Николић, новинар