Nikola Jovanović za Editor: Ne plaši me nadolezeća starost, već ova gorčina mladosti
Kо каже да млади не могу да испоље себе кроз речи. Никола Јовановић већ је написао два књижевна дела “Дилеме” и “Последњи урлик вукова”. Разговарали смо са њим о стању књижевности у србији, какав је живот младих, ко је вршио утицај на његово писање…
Имаш две књиге иза себе, довољно си упознат са тим светом, стога нам реци какво је стање књижевности у Србији?
– Стање књижевности у Србији је као тренутно стање свега, промењиво облачно! Једна дивна изрека гласи: “Дрва се слажу, људи се усаглашавају”, а данас се наслагало свега и свачега, понајвише безукуса и безпризорја, па се ето усагласисмо да места за неки квалитет нема ама баш нигде. Поезија је ту увек код ногу, ма у коју књижару ушли па се слободно може рећи да се за добро штиво треба сагнути.
Неки сматрају да је у току хиперинфлација разноразних писаца и списатељица, да ли мислиш да они утичу на углед осталих књижевника?
– Углед се не ствара преко ноћи самим тим нисам баш поборник теорије да они утичу на углед осталих, али раде једну веома опасну а по њих профитабилну делатност а то је – обмањивање масе. Ми сами по себи веома волимо да звирнемо у туђе двориште и да се наслађујемо муком и чемером из истог несвесно копајући сопствену јаму безукуса. Мали нам је овај гроб за сав глиб који у њега гурамо својим уживањем у вулгарном и неморалном, али кад опет на све то понудите још мало прљавог веша у штиву за сваки дан, то постаје прави реквијем за културно наслеђе.
Kо је вршио утицај на твоје писање?
– Нисам имао неки директан утицај. У мени се јавила нека потреба да се исповедим стихом још много пре него што сам схватио да нешто поводом тога морам да предузмем и негде ту потребу каналишем и сјединим у целину. Проблем је имати узора у некоме. Несвесно, временом почећете личити на њега. Аутентичност је примарна, ако не за данашњицу, засигурно за аманет који остављате следбеницима.
Kако ти гледаш на живот младих у овој земљи?
– Гледам са песмом право да ти кажем, јер тренутно радим као монтажер бина у филхармонији. Завршио сам факултет као и многи у овој земљи али сам и даље под неким чудним осећајем да овде може лепо да се живи својим радом, марљивим и преданим, а ако на то додамо да носим и наочаре јасно је зашто и даље тако мутно видим. Kад се та стакла пребришу видим многе младе који одлазе, много који су већ сада у страховитим пороцима, неки и нису међу нама,а понајвише девијантност новијих генерација. Мислим да је та генерација до осиромашеног уранијума остала мало свесна опасности који носи живот. Све што се родило после живи и даље у неком другом универзуму. Не плаши мене неминовна надолезећа старост, већ ова горчина младости коју носимо сви.
Шта можемо да очекујемо од тебе у будућности?
– Ја се надам пуно тога. Радим на роману и волео бих да своје пријатеље освежим неким новим штивом које нема везе са поезијом. Увертира у то је била моја друга књига у издаваштву Kњижевне Омладине Србије – Последњи урлик вукова-. Борим се као лав са самим собом јер ја нисам нимало оптимистична особа нити у једном аспекту бивствовања али опет сматрам да напорним радом долазимо до успеха! То је некако и бреме које носи тај жиг песништва, никада се не можете у потпуности ослободити сете, нити ћете икада бити у потпуности схваћени.
(Никола Kрстић)