Верица Секирарски, криминалиста, писац и председник Књижевне омладине Србије
Није важно бити први, већ прави
Пише: Лада Илић, ОНА часопис
Ако је Србија нечим богата, богата је „супер женама“.
Једна од тих упорних, надарених и образованих дама је и Верица Секирарски. Њен несвакидашњи живот почео је 1969. у Гњилану. После дипломирања на Факулету за безбедност у Скопљу, Верица се због удаје сели у Куманово. У том граду је живела и радила (у МУП-у Македоније) до 2007, када се досељава у Београд и стаје на чело издавачке куће Књижевна омладина Србије. Има сина од 17 година.
Дипломирани сте криминалиста. Имају ли криминалистика и књижевност ишта заједничко?
Наизглед две дијаметрално супротне професије, кроз историју су биле вечито испреплетене. Пре него што је постао познати политичар 19. века, Француз Жан-Баптист Сеј био је истовремено и полицајац и писац. Знате ли ко је био Ерик Артур Блер? А Џорџ Орвел? У питању је иста особа, један од најоспораванијих писаца светске књижевности између два светска рата, по професији полицајац. С друге стране, најпродаванији писци, чији је велики број дела екранизован, као Агата Кристи, Џефри Дивер, Халид Хосеини и Роберт Б. Паркер, аутори су криминалистичких романа.
Где сте упознали супруга Слободана Секирарског? Он је криминолог и сликар?!
Упознали смо се на факултету. Као особа натпросечне интелигенције био је једини студент на Факултету за безбедност, који је у једном испитном року завршио трећу и четврту годину студија, што је било равно немогућем! Изузетно је талентован сликар који ради искључиво цртеже графитном оловком. Захваљујући продаји његових цртежа, као студенти пропутовали смо Европом.
Радили сте на одељењу за дрогу и оружје при МУП-у Македоније. Испричајте нам неку анегдоту из тог доба?
Пратећи активност једног нарко дилера, после дојаве да се у његовој кући налази килограм хероина, ми смо, уз пуну ратну опрему, око пет сати ујутру спровели рацију како бисмо пронашли дрогу и ухапсили то лице. Опколили смо кућу у којој је, осим осумњиченог, била и његова породица - супруга са децом и његова мајка, госпођа од 75 година. После вишечасовног претреса који није уродио плодом, гледајући у ту старију госпођу, која је све време лежала у кревету правдајући се непокретношћу, приметила сам да се константно презнојава, не померајући главу с јастука. Када сам наредила колеги да провери место испод њеног јастука, она је почела да хистерише и скаче по кревету, да би јој се појавила и пена на устима! Водећи се искуством и интуицијом, знала сам да је дрога сакривена у њеној близини - нашли смо је у сандуку од кревета на коме је лежала. Касније, после хапшења дилера и одвођења његове мајке колима хитне помоћи, када смо назвали доктора и питали га о исходу, речено нам је да је госпођа потпуно здрава и да је, осим повишеног крвног притиска, све остало била глума. Верујте, глума вредна Оскара!
Да ли сте волели свој посао у полицији?
Наравно. Чињеница да сам дипломирала са 22 године, доказ је моје љубави према тој професији. Уживала сам у току студија и добила многа признања у области стрељаштва и борилачких вештина. Радећи у одељењу за дрогу и оружје, заједно са колегама који су били прави професионалци, бавила сам се едукацијом деце, буђењем њихове свести и одговорности према свему па и дроги и оружју, како би у тренутку искушења могла донети праву одлуку.
У којој мери сте били укључени у културна дешавања у Македонији?
Заједно са Српском заједницом у Македонији и српским театром „Бранислав Нушић“ из Скопља, 2000. године сам објавила зборник под насловом „Своме народу“, а следеће године и алманах поетско-лирских записа савремених српских књижевника у Македонији, под називом „С поносом кроз векове“. У периоду од 1999. до 2004. организовали смо гостовање гњиланског позоришта и учешће педесеторо глумаца и књижевника тог поднебља, који су по завршетку представе, уз пратњу македонских полицијских снага, враћани до свог одредишта. Посебно сам поносна успелом организацијом књижевне вечери Слободана Ракитића, тадашњег председника Удружења књижевника Србије, у препуној сали Дома културе у Куманову, уз присуство бројних званица из политичког и јавног живота (међу којима је био и председник Демократске партије Срба у Македонији, Иван Стоиљковић, са ким сам приватно изузетан пријатељ).
Представља ли ваша збирка поезије „Дежа ву“ прекретницу у вашем професионалном животу?
Објављивање те збирке представља иницијалну капислу за посао којим се данас бавим.
Зашто сте се 2007. преселили из Куманова у Београд?
Одговорићу једним индијским цитатом: „Пут до савршенства нема краја. Зато је и трагање за савршенством вечно...“ Лепота живљења је у његовој непредвидљивости.
Врло брзо постали сте председник Књижевне омладине Србије. Да ли је то био ваш избор или сплет околности?
Књижевна традиција је долина мог порекла и моје најчешће пребивалиште. Изван литературе, потврђено ми је, свет је застрашујуће догматичан и опак. Зато ме је одувек занимао запис, scritura, оно што је преживело од мисли и идеја. Уосталом, већ је на много начина речено да оно што није записано није се ни догодило. Дакле, сплет срећних околности био је у исто време и мој избор.
Пре вашег доласка на чело КОС-а, та кућа је
била на маргинама културних догађања у Србији...
Током 70-их и 80-их година прошлог века Књижевна омладина Србије била је позната по издавању часописа „Књижевна реч“, који се продавао у тиражу од 8000 примерака и по култној едицији „Пегаз“, у којој су своје радове објављивали великани тадашње књижевне сцене. Међутим, распадом Југославије долази до стагнације у раду Књижевне омладине Србије, која је и поред свих тешкоћа успела да опстане, само са много мањим фондом објављених наслова током године. Мојим доласком на њено чело, даноноћним радом нашег уредништва и наших аутора, поново се укључујемо у књижевне токове, стављајући у први план дела младих и неафирмисаних писаца. Прошле године започет је пројекат „Групне промоције“ по коме смо јединствени, а који обухвата путовања пет до десет аутора по градовима Србије. Иначе, објављујемо по неколико наслова месечно који се продају у свим боље снабдевеним књижарама. Оно по чему се КОС разликује од других издавачких кућа јесте чињеница да објављемо искључиво дела писаца који пишу на српском језику, у нади да ће се на тај начин афирмисати, сачувати и обогатити српско књижевно наслеђе. Награде аутора КОС-а на књижевним конкурсима у Србији и региону, доказ су успешности, као и то што смо од 400 издавача у Србији у 2011. години на 33. месту!
Које критеријуме би један млади писац требало да испуни да бисте му објавили прву књигу?
Не признајем никакве стереотипне критеријуме. Писци којима објављујемо књиге су људи новог доба, право књижевно освежење... Свима који квалитетно пишу и желе да буду део наше породице, без обзира на пол, старосну доб, степен образовања и ниво амбиције, наша су врата отворена.
Првим издањима којих писаца се највише поносите?
Сви наши аутори су сјајни људи, изразитог књижевног талента који пишу једну од најинвентивнијих и најквалитетнијих проза и поезија данашњег Балкана, и које тек очекује заузимање места какво заслужују на књижевној сцени Србије и света. Сви наши аутори наши су књижевни амбасадори у свету.
Откријте нам имена оних од којих се у будућности много очекује?
Рећи ћу вам само да сам сигурна да се међу нашим ауторима већ родио нови Андрић, Шантић, Мика Антић, нови Ђура Јакшић, нова Десанка Максимовић… Само им дајте времена и слободе.
Шта највише волите у свом послу?
Чињеницу да заједно са нашим ауторима стварамо дела која ће сутра бити доказ да смо некада постојали као народ, као квалитетан народ.
Како се осећате када после објављивања првенца неког писца, он постане познат и признат?
Изузетно поносно, наравно, али их увек саветујем да није важно бити први, већ бити прави!
Колика је ваша улога у одабиру радова које сте, као издавачка кућа, спремни да објавите?
Ја сам тимски играч.
Који је ваш неостварени професионални сан?
Нисам опседнута маштаријама и неутемељеним визијама. Живот је данас, иако делује круто дефинисан, ипак флексибилан и флуидан, и тече у складу са законитостима и силама које покрећемо да раде за нас или против нас. Сигурна сам да не постоји немогуће. С друге стране, живимо само једном, па ако то добро обавимо - и то једном је довољно.
20. фебруар 2012. Магазин ОНА бр. 36