БЛОГ - ЗИД БОЛА ( ЉУДИ ГИНУ,А БОГОВИ ЋУТЕ ) - МИЛЕТА САМАТОВИЋ
Живимо на планети земљи и себе називамо људима, покушавајући вековима да се приближимо једни другима, од првобитне заједнице до данас. Међутим, између нас је зид грађен вековима. Зид који се налази у нама. Онај који је остављао, и који још увек оставља ожиљке у нашим душама и телу. Многи су покушавали да разбију тај зид, осећајући да је ,,човек човеку човек’’. Али нису сви мислили тако, свим снагама покушавајући да сачувају тај зид, и ојачају га још чвршће. Тако су вековима стваране разлике, људи дељени на класе, сталеже, богаташе и сиромахе, беле и црне, различите верске припадности.
Тако је зид опстајао још чврсћи. Ко год да је покушао да пробије зид приближивши се било којој другој страни, сматран је отпадником своје класе. Прошавши кроз зид често му повратка није било, а онај ко би се и вратио својој касти, групи, био је вечно обележен као отпадник. Многи су покушавали да објасне разлоге постојања тог зида, говорећи да би требао да се сруши, да се та мистериозна препрека уклони. Зар нису сви људи исти? Црвена крв тече у свима. Физичка сличност је очигледна. Само појединци мисле да су различити, сматрајући себе више или другачије вредним, па са собом вуку и масу других. ,,Ми верујемо у бога’’- говорили су једни. ,,Ми имамо другачије погледе на живот’’- говорили су други. ,,Ми не верујемо ни у никога и ништа’’ - рекоше трећи. Цркве, синагоге, џамије, разноразни самостани и светилишта често су били семе раздора међу људима. Међутим, погледајмо… Африка, Азија, Америка, Европа…на целој планети људи умиру од глади, ратују и гину. Људи гину, а богови ћуте. Где су богови да им помогну? Зашто се не чује њихов глас?
Древни индијанци су, рецимо, веровали у ,,Великог Манитуа’’. Маниту се и сада помиње у другим облицима, али тих поносних и храбрих људи више скоро да и нема. У име бога, демократије и ко зна чега још, истребљени су. И не само они.
Да ли ћемо и ми у име нечега и некога бити једном истребљени? Хоће ли нас истребити и уништити људи који се самопрозвани проглашавају њиховим изасланицима? И све то само у уме интереса, бизниса, добити, новца. Управо они који праве мистериозне зидове међу људима. И опет зид. Мржња међу људима.
Зашто!? Зашто се једном за свагда не сруши тај зид? Зар се не може схватити једном за свагда да су сви људи исти?! До када ће човек човеку наносити бол? Верујем да има људи који су спремни да сруше зид, и да их никаква различитост, ако је уопште има међу људима, не спутава у тој намери. Поштовање и разумевање различитости међу људима треба бити основа за грађење међуљудских односа. Никакве верске, класне и друге разлике не треба да постоје, јер је све то вештачка творевина оних који желе да манипулишу масама. До када ћемо се делити на Србе, Муслимане, Хрвате, Русе, Енглезе…?! Сви живимо на једној планети. Греје нас једно сунце под заједничким небом. Зар не можемо дисати као једно биће? Зар не вреди почети испочетка и оставити прошлост иза себе, јер прошлост не можемо вратити, али можемо градити бољу и лепшу будућност за све? Станите насупрот свог друга и погледајте и себе и њега. Да ли сте различити? Можете да мислите различито, али сте као човек наспрам човека исти.
Поштујем мишљење и оних који верују у бога, али и атеиста, све док су и једни и други добри људи, високих моралних начела, поштени, они који цене људскост.
Управо су различитости чари живота на овој нашој планети. Сведоци смо да поједине нације или вероисповести стално својатају бога и зарад тог учења убијају, секу главе, јер су по њима сви остали невермици који не заслужују да живе. Често чујемо: ,,У име бога убићу бога у теби’’, или других: ,,У име алаха мора бити овако…’’. Осим поштовања и разумевања различитости међу људима, једно од основних права људи је и слобода избора човека да сам одлучи хоће ли веровати у неког од богава. Јер, верски фанатизам и предрасуде у често правили страшне ствари на овој нашој јадној, измученој планети. Ретко када су се ратови водили између једне исте конфесије, ткз. братоубилачки ратови. Углавном је крви било између припадника различитих вероисповести. И тада је неко носио крст, неко звезду, неко месец, заставе разних симбола, разне тотеме… А људи су умирали. Деца. Старци. Болесни. Немоћни. А да никоме ништа нису погрешили. Само су се нашли на погрешном месту, у погрешно време. Без права да бирају - жвот или смрт. А ратних профитера све више.
Да се то не би дешавало и у будућности, да наша деца не би патила, сви заједно морамо радити на самоизграђивању како бисмо схватили да квалитет и лепоту живљења можемо осетити једино живећи у миру, поштено радећи и одгајајући породицу и децу. И можемо да верујемо. Можемо и да не верујемо. Право избора. На Земљи, ипак, има места за све.
Зато…људи, дозовите се памети!
Сваки рат, несрећа и губитак нас исто боле. Као што се сви исто радујемо, онако како сви осећамо срећу, и волимо.
Покушајмо заједно…
И верујмо у човечност. То је једина права вера у коју бисмо требало да се крстимо, и којој бисмо требали да се клањамо.