БЛОГ – ЗАШТО ПЕТРЕ ПОВЕДЕ СРПСКУ ЧЕЉАД НА СТРАТИШТЕ!? - АНЂЕЛКА РАДОВАНОВИЋ
Сунце у очима, ветар у коси. Бродић радосно сече воду боје девојачких очију. Небо заогрнуто меким облацима, осуто галебовима у лету чије је кричање испуњавало ваздух набијен емоцијама. Зачарана острвом насуканим испред шармантног, заводљивог града, који ми је одмах украо срце, деловало је усамљенички, изоловано, пусто, а тако близу.
Када бих испружила руку дохватила бих врхове крошњи.
Горко слане капљице су правиле измаглицу, која је као копрена прекривала острво,тајанствено зелено. Мирис четинара ме запљусну пре него што благи трзај настао при лаком пољупцу брода и копна, означи крај пута.
Тишина. Мир ми слете на раме. Цвркут испуни душу чудно узнемирену. Јато душа се појави. Лелујале су у ваздуху који је мирисао на домовину. Енергије дугиних боја, свака различита, другачије боје ме опколише. Опчињена сам комуницирала са њима. Дечије душе су мирисале на мајчинску љубав, груду земље, вунене чарапе, дуње жуте мирисне, комад сланине, главице сочног лука, чешњеве белог, кожне опанке и гуњеве.
Пут прекривен иглицама ме поведе кроз шуму, која је бојила ваздух зеленом бојом. Сужавао се, спуштао. Клизаве стене су искушавале спретност. Плава Гробница. Магична, модра, мирна, дубока као очи. Небо, плаво, невино, недирнуто спајало се са морем обљубљујући га на хоризонту.
Хипнотисана гледам у морску дубину, немоћна да се отргнем сили која ме вуче за ногу, супротставњена јакој енергији душа које ме дозивају. Дижем поглед преплављен љубављу чистом као суза, као бисер у шкољци. Материја! Улази у мене. Лака сам као перо, неспутана оковима тела, слободна и срећна као никад. Угледала сам је. Уронила сам у преливе боја које су градиле ауру око острва. Нисам желела да се вратим. Острво Видо, друга димезија ће бити моја нова домовина.
Смрт ми се заводљиво смешила. Мамила ме је, обећавајући да ће ме чувати као српске војнике на путу голготе. Није дала да јој их отме снег и хладноћа која је од њих правила непомичне статуе, беспућа планина, дивља албанска племена која су мучки из заседе нападала исцрпљене војнике. Довела их је у рај у коме је сунце заробљено у жутом плоду лимуна и чудног наранџастог плода величине кликера, где се маслине грле заробљене у вечној љубави, море успављује умирујућим шумом таласа, где је небо вечно плаво и где ваздух мирише као душа.
Натопљена тугом чувајући у нутрини снопове светлости душа умрлих на Виду, удаљавајући се од острва светлосних бића, заробљених плавом гробницом, дирнута до сржи тихим акордима песме ''Тамо Далеко'' прошапутах:
-Зашто краљу ниси дебеле, вунене чарапе исплетене од мајчине љубави и суза дао војнику чија ти их је мајка дала са пуно поверења, него си их присвојио, чак се и дрзнуо да са њима на ногама умреш?
-Зашто Петре поведе српску чељад на стратиште, у смрт, која је била милостивија од тебе?