БЛОГ - ГОСПОДИНЕ АНДРИЋУ, ВАШЕ ПРОРОЧАНСТВО СЕ ОСТВАРИЛО - БОБАН АДАМОВИЋ
(Пиши као што говориш, и причај као што мислиш.)
Опростите што сам поднасловом блога извитоперио чувену реченицу Вука Караџића, али када би се ова верзија примењивала у животној пракси људи би били третирани као и они коју би у животној пракси примењивали Вукову реченицу... али у Енглеској.
Када ми се свиди нека девојка, ја сам њом причам о свему, осим о ономе о чему размишљам, јер бих у супротном попио шамарчину... у најбољем случају.
Е, тако му ваљда дође и у књижевности. Књижевност је, бре, као жена! Да би је одвукао са собом у кревет, мораш јој се учтиво смешкати и показивати манире, како би поласкана добила оно што јој ти заправо нудиш и што она, такође, заправо жели. Е, ту настаје проблем (додуше не у мушко женском односу у коме тада настаје права чар којој је претходило понашање типа: "Глумачке свечаности Миливоје Живановић стајл (стиле)" ) већ проблем настаје у овом другом односу, говорим о оној лепотици ''Књижевности''. Када падну маске не настаје "чар", већ некоме страда иста та реч под наводнцима али са још једним словом испред. Не знам на шта сте сада помислили, али ја мислим на образ,(за оне који примећују разлику).
Елем, заиста сам био један од оних који се углађено смешкају, али када су ми људи утувили у главу да сам уметник, схватио сам да се могу понашати како хоћу! Па какав је то уметник ако је нормалан?! Од тада на све начине покушавају да ми "одтуве" из главе да нисам уметник.
Случај 1:
,,Добар дан. Ја бих код вас направио промоцију збирке...''
,, Ахх, момак, извини није до нас! Овде је главни један песник, а знаш, песници су много сујетни људи.''
Случај 2:
Добар дан. Ја сам пеник који би желео...''
,, Ахх, песници, ти сујетни људи...''
Опет исти одговор.
(У челенку ме пљуните ако нису били у праву! Аххх песме моје, чеда моја, ако вас неко увреди, главу ћу да му одшрафим! Ма немој неко да ме је заврнуо! Моја чеда су дијаманти, а Књижевност ми их расипа ради сопствене добити! )
Пу! Јесењине, покри се ушима пред мојим песмама! Покори се Миљковићу! Посрами се Мико Антићу! Зацрвени се Лазо Костићу! Прешао сам ниво, сада сам се бацио на романе и замислите, схватио сам једну ствар! Смешан си са продајом Ернесте Хемингвеју! Да није заблудела ова моја девојка Књижевност, надмашио бих те Буковски! Наспрам мене си филозоф као и моја неписмена баба, ооооо ти...ти Хесе!
***
Сутрадан ујутру, у јеку урнебесног мамурлука:
Аух шта сам написао!?! Па јесте, лепо сам ово написао... Ко је још чуо за ове смешне писце?! Они нису висили на билбордима ДОК СУ БИЛИ ЖИВИ, нити су гостовали на телевизији или на књижевним вечерима! Ко би траћио време на такве, назови, писце? Чак су толико јадни били да своје радове нису ни на интернет страницама стављали за живота....
Авајјј... бистри ми се глава... па они су сви умрли давно, а ја, чим сам их набројао, значи да знам за њих упркос томе што нису имали никакву рекламу...Како је то могуће? Какооооо?!
Одговор ћу наћи за сто година, када се излечим од сујете.
Господине Андрићу, Ваше пророчанство се остварило: БУДАЛА ЈЕ ПРОГОВОРИЛА!