БЛОГ - РЕШЕЊЕ: КЛОНИРАТИ САМОГ СЕБЕ - МИНА ТАНАСКОВИЋ
Има дана када човек живи као на покретној траци. Пробудиш се са дигнутом косом на глави и гадним осећајем да сат времена касниш. Онда бауљаш по поду и тржиш мобилни телефон, да би схватио да, не само да касниш, него до-ђавола-треба-ми-времеплов-касниш. Почиње спремање у стилу мистер Бина – поједеш кашику турске кафе, переш зубе у лифту, а завршаваш облачење док трчиш ка аутобуској станици.
Тако је мени било ових дана. Останем будна до четири ујутру, а онда се - гле чуда - успавам и доживљавам неуро-шокове кад изгамижем из кревета и видим колико је сати. Па, онда још један шок кад се погледам у огледало. Немогућа мисија пети део – како се претворити у нешто што иоле подсећа на homo sapiens женку за мање од десет минута.
Овде треба напоменути да не остајем будна до четири ујутру због лудог друштвеног живота, осим ако не сматрате центрифугирање веш-машине врхунцем луде журке. Такође перем подове као манијак у два ујутру, јер не могу да одем на спавање мирне душе ако су прљави, а кад се пробудим, већ су мистериозно посути мрвама, као да ми по стану током ноћи вилене Ивица и Марица. Ових дана сам чак и прање судова одлагала до крајњег момента, до тренутка када је, судећи по гомили у судопери, деловало да у мом стану обитава седамнаесточлана група булимичних пацијената. Обично сам врло педантна по том питању, али ове недеље једноставно нисам имала времена. Најупечатљивији тренутак је био када сам у рерни открила плех у коме сам пекла пилетину, а који сам неопран вратила у рерну, и потпуно заборавила на њега данима. Вероватно би и данас стајао тамо, да кухиња није почела да ми заудара на смрт, па само морала да потражим извор миомириса.
Кад коначно завршим све то и малаксало се испружим, мачка коју ми је брат поверио на чување пре месец дана, почне да скаче по мени и да оштри канџе на мом скалпу, што нећете веровати, прилично отежава утонуће у спокојни сан (да не помињем то што ујутру имам осећај да сам пре легања вечерала салату направљену од мачијих длака).
Све то ми је преоптеретило нерве. Функционишем складно и успешно колико и опсесивно-компулсивни схизофреничар. Изађем из стана и онда у аутобусу почну да ме опседају демони: да ли сам искључила шпорет, да ли сам затворила прозор, да ли сам закључала улазна врата... До тренутка кад се у аутобус ушуњају злодуси у виду Бус плус контролора, већ сам уверена да је стан изгорео до темеља или је гомила варвара ушла и покрала/демолирала све што им се нашло под руком. Наравно, успем да натерам себе да престанем да мислим о глупостима, и ти страхови постају само позадинско брујање које ми ненаметљиво глође сиву материју и полако, али сигурно ствара трајну неурозу.
И ево, коначно је стигао петак, дан који традиционално представља почетак одмора у току седмице. Наравно, петак је јер је сада један и тридесет после поноћи, а ја сам још увек заглављена са обавезама које је требало да обавим у четвртак, Кад завршим овај блог, морам да оперем подове и судове; да прочитам семинарски из привредног права и да пређем бар двадесет страна из маркетинга. Дакле, „прави“ петак тек чека да склопи своје канџе око мене. Јесам ли поменула да у десет морам да будем у студентском дому „Карабурма“, на неком систематсом прегледу на коме инсистирају главешине ове високе школске установе коју тренутно похађам? Остале мучне обавезе које ме чекају немам живаца да набрајам, као што ви немате живаца да читате тај списак.
Па, да сумирам. Ово су опције које су ми преостале:
1. Да развијем натприродне моћи заустављања времена, попут сестре Халивел из Чари
2. Да нађем неког лудог научника (или да постанем луди научник) и тако набавим машину за клонирање
3. Да смислим алернативу спавању (можда да убедим себе да ме јури Фреди Кругер)
Дакле, дајте Књигу Сенки вамо! Још боље, дајте вамо машину за клонирање!
Нема више на лагеру? Типично.