БЛОГ - ЖАКЛИНА ПАНИЋ ЂУРИЧИЋ - ДА ЛИ СМО СВИ МИ САМО ПИУНИ НА ШАХОВСКОЈ ТАБЛИ ЖИВОТА?
Драги моји,
желела бих да са вама поделим нека моја мала, слатка размишљања на вечиту тему која не заобилази никог од нас, тему МУШКО - ЖЕНСКИХ односа, или љубави као чињенице која се кроз векове уздизала, падала, каљала, умивала, обнављала, како год.
Имате права да се не слажете са мном.
Рођена сам у прошлом веку, као и многи од вас. Васпитавана можда мало више конзервативно, да бих се касније, после једног брачног ( назовимо љубавног) бродолома одважила да тај конзервативни обруч покидам. Да. Буквално.Читајући, након тог фијаска, разну литература на тему развода, разне фељтоне и мишљења разних филозофа и психолога, погледала сам се у огледало и питала саму себи: ,,Хеј, па где је ту мој став, мишљење, жеље?? Где сам ту ја?
Чињеница је да сви углавном некако креирамо своје време руководећи се одређеним наметнутум и искључивим обавезама које имамо. Полазим од себе: посао – деца – посао – кухиња – посао – деца – кухиња – па опет у круг...
И опет сам питала саму себе: А где сам ја у свој тој колотечини? Где је моје, само моје време??? Врло мало имам времена и за писање ( и то само онда када ми ноћ буде савезник) која је једна од мојих највећих љубави.
Узгред, волим да слушам људе када причају, да им ,,ухватим,, погледе које упућују једни другима док шетају улицом, парком, и причају, љубе се, коментаришу, и примећујем да постоји толико пуно страха и са једне и са друге стране. Постављају се барикаде у искрености.
Још је гора ситуација на јавним местима као што су кафићи, дискотеке:
за једним столом само девојке, а за другим само мушкарци. Ако је дискотека, онда су то ,,истополне,, групице. Мушкарци држе пиво (,,мушкарци знају зашто,,) у рукама, девојке мобилне телефоне, играју, гледају се међусобно и причају једни о другима, али ништа осим тога. Нико никоме не прилази. И после се чудимо зашто смо усамљени или зашто има толико усамљених људи, иако им ништа не "фали".
У ствари, ни сами не примећујемо колико се препуштамо чарима “игара” надмудривања супротног пола, јер су те игре генетски модификоване у нама, тако да осећај саме помисли да си изашао/ла као победник, причињава огромно задовољство и сјај у очима. Заправо то је само наставак једног психолошког надмудривања који води ка нама најслађем делу “игре”, делу када су све очи упрете у тебе. У овом случају, то је само пројекција најсавршенијег екрана у народу и ширим масама, познатијим као “Човечји УМ”.
Као сто историју пишу победници, или као што на трону постоје три места, а ми гледамо само у победника, тако и у овој крајње интересантој борби ми уопште не гледамо на назови “противника” (груба реч) иако ће, можда, управо тај “противник” на крају постати “наша љубав, љубавник…,,
Поврх свега, лаже свако ко каже да не ужива у чаролијама игара које живот пружа.
Бити примећен и примити комплимент је нешто што прија сваком човеку. Али шта ако се деси супротно?? Да ли је то за вас незамисливо?? Верујте, тиме што нисте примећени, није готов свет, нису потонуле све лађе. И ако у вама у том тренутку влада помисао да сте само дух који шета кроз масу, ипак постоји неко ко вас, и те како, примећује само што он/она то не исказује или исказује, али на погрешан начин.
Колико је само чудан људски ум! И шта се све по њему врзма, и шта нам он пројектује…то је нешто фантастично! Од патолошког ума до ума генијалности је танка линија, зато је битно ствари сагледавати својим очима, из сваког угла.
Скоро сам прочитала чланак у новинама који гласи: ,,Изнајмљујем МУЖА за 700 динара на дан,,!?!
Прво сам се смејала, мислећи да је у питању још једна неслана шала на рачун брака и љубави, а онда, схвативши да такво нешто код нас заиста постоји, добро замислила и схватила да, драги моји, ми нисмо ни свесни колико смо далеко отишли са имитацијом живота и емотивним руглом.
Понашамо се као нека ,,угрожена врста,,. Отуђили смо се, сакрили у оклопе, не делимо мисли и осећања јер су обавијени страхом, а и искреност нам се ваљано сакрила.
Докле?! Живот и тако пролази...
Довољно сте паметни да знате да живот није бајка. У стварном животу, понекад бајка завршава више као хорор. Желите да верујете да је ваша љубав вечна, али није увек тако лепо. То можда звучи страшно, али некад нас они најмање романтични делови брака највише уче о себи, о партнеру и о љубави
Зато, драги моји, само напред са храброшћу у џепу! Не будите пиуни на шаховској табли живота! Борите се лавовски за своја осећања, своје право на даривање и примање, осмех, љубав, ону лепу страну живота. Не будите себични! Када дајемо, увек нам се стоструко врати.
Волите се...
До скорог сусрета овде,
ваша Жаклина