БЛОГ - МИЉАН МИЛАНОВИЋ -БОБИ И ЈА ГОЛИ У ФОНТАНИ НА ГЛАВНОМ, ГРАДСКОМ ТРГУ
Бум! Дан је започео рушењем Чичине страћаре од шездесет и шест квадрата. Господин са обријаном главом, то сам ја. Поломљена јединица десно није успомена из туче. Пао сам са коња негде на југу провинције Булган у Монголији. Био је то прохладан сумрак у степи. Коњ у пуном трку. Црвенило на врату није ујед у љубавном чину. То је алергија на амброзију из Чичине баште.
Нико је више не обрађује. Запосела је коров. Са женом нисам био две године.Господин до мене, здепасти шаљивџија, је Боби. Одрасли смо заједно газећи све забране баш овде испред Чичине куће. Са унутрашње стране леве бутине има посекотину од лимене реплике мача. Са десет година сам први и последњи пут употребио оружје. На његовим леђима, попут опружене змије, господари ожиљак од пада са мотора БМW Р25, који смо мазнули из Чичиног дворишта. Боби има повишен крвни притисак, три ћерке, персијску мачку, акваријум од двадесет и пет литара са поквареним грејачем и жену која кува у експрес ресторану.
Са њом није општио сто тридесет и осам дана.
Бум! У подне је жути булдожер сравнио Чичину кућицу. И башту. Збогом алергијо. Булдожериста је загризо саламу и начео пиво. Неподношљива бука. И прашина. Багер је копао темељ. Багериста је већ појео своју саламу. Два велика камиона су одвозила земљу. Један мали је довезо лопате и људе. Сви су јели саламу, а онда су почели да зидају високу зграду. Ја не волим саламу. Боби је дуго није конзумирао због мене.
Због тога сам волео Бобија. Зато што је саосећајан.
Са девет година пожелео сам да ме људи воле. Исто колико и Чичу. Увртео сам себи у главу да је то једино могуће ако сваког усрећим новцем. Било ми је сасвим логично да постанем коцкар. Драо сам Бобија у покеру. Као да је заклана чинчила стрго сам му крзно у намери да направим бунду. Приморао сам га да краде лову од своје рођене бабе.
Играли смо по мојим правилима. Нисам могао да изгубим.
„Мрав гурајући последње зрнце песка каже - о, како сам велики посао обавио данас. Слон носећи последње дебло каже - о, како сам велики посао обавио данас.
Коцкар након последње победничке руке не каже ништа, јер све што је урадио данас сутра ће нестати.“, рекао ми је Чича једном приликом и отео карте.
„Знаш ли,синко, где је Звонкова коцкарница? “
“Знам.”
“Е, немој синко никада да идеш тамо!“, запретио ми је добронамерно.
Боби ради у предузећу за путеве. Игра лото и спортску прогнозу. Брине о тасту ког је онеспособио шлог. Жали се на бол у врату и скупо школовање за девојчице на правном факултету. Ја сам се након студија запослио као архитекта. Након седам година рада опсовао сам газду и напустио фирму. Више ме није занимала блистава каријера. Нисам желео ишта више да имам са зградама и газдама. Посветио сам се хуманитарном раду. Помагао сам медицинском особљу у Борени, на граници Етиопије и Кеније. Био сам “Петар Пан” у појасу Газе. Онда сам годинама пловио са природњацима који проучавају загађење океана . Једног дана, насукали смо се на велики пацифички тепих од смећа. Брао сам чајеве по плантажама у Шри Ланки. Живео сам у шаторима које зову јурта по Монголији. Чувао сам ирвасе у Лапонији. Недалеко од будистичког манастира Сикгурам, у Јужној Кореји, сусрео сам једног монаха. Упитао сам га где се могу напити воде.
Био сам жедан.
„Док сам ходао ка вама видео сам један извор. Одвешћу вас тамо, а ви упамтите где је и сутра помогните оном ког жедног сусретнете.“
Данима сам сусретао само жедна стабла.
Остао сам у манастиру непуних годину дана. Посветио сам се проучавању будизма. Бобију сам писао писма у облику коана. Читао их је, али их није разумео.
У једном писму ми је узвратио: “нема више Чиче.” Умало нисам заплакао.
Бум! Увече, на простору Чичине куће издигла се десетоспратница са пословним простором у приземљу. Ту је био банкоматом који ради двадесет и четири сата, апотека, пекара у којој се продају пецива и форнети, и мала продавница са великим избором салама. Ту је Боби купио два пива јер сам ја без пара. Ћутимо и пијемо. Слегла се прашина. Ништа нас више не подсећа на детињство. На степеништу подигнуте зграде појавио се дечак. Са ранцем на леђима силази низ степенице. Задихан је. Лифт у згради још увек не ради. Боби ме је загрлио и рекао да клинац неописиво личи на мене. Поскочио сам са тротоара. Отресо сам задњицу и јурнуо ка њему. Желео сам да га посаветујем.
Онако како је и Чича саветовао нас. Помислио сам да је жедан.
„Слушај синко, знаш ли где је Лас Вегас? Тамо мораш да одеш. И не брини, никад нећеш бити жедан, јер свуда продају воду.“