БЛОГ - САША З. СТАНКОВИЋ - КАКО ПОСТАТИ ПОЗНАТИ ПИСАЦ У КОМШИЛУКУ
Годинама слушам(о) како је култура задња рупа на свирали, како културну политику воде они кадрови који нису имали где и томе слично. Међутим, од свих тих културних жалопојки мени је најбоље слику времена дочарао један од добитника Нинове награде. Пре десетак година прочитао сам речи Радована Белог Марковића како је у свом завичају мање познат од локалних фудбалера.
Тада сам објављивао своје прве приче и било ми је чудно да је један локални спортиста познатији од афирмисаног књижевника.Испада да књижевност је задња рупа задње рупе.
Елем, објављујем тако годинама у часописима широм Србије. Прву самосталну књигу издаде ми Књижевна омладина Србије, па кренуше промоције широм наше лепе домовине, чак и у мојој вароши дође неколико стотина љубитеља писане речи да види ,,Београђане,, На интернету ми се јавише људи са простора бивше Југе. Гостујем у јутарњем програму телевизије суседног града. На Сајму књига у Београду упаднем у кадар јавног сервиса грађана Србије. И таман се неколико месеци утишала ларма, кад дође прослава 40 година Књижевне омладине Србије у СКЦ-у. Појавише се познате личности из јавне сфере: Бранислав Лечић, Вања Булић, Бајага и Исидора Бјелица (са којом чак имам и фотку). Опа, бајо, одох међу ВИП-ове! Поново почне све испочетка: телевизија, новине, интернет, промоције итд. Ако је и било необавештених о мом књижевном рад, сад више нема.
Коначно постадох позати писац у комшилуку. А то има својих добрих страна: почну да ми се јављају и они са којима сам у свађи; продавачица хлеба ми по први пут врати кусур до последњег динара: ``Баш сте лепо испали на телевизији и лепо причате, само нисам баш разумела о чему. Ал`, види се школован човек``. Шта ти је моћ медија, људи ће почети и књигу да читају! Зауставио ме и један академски грађанин, па ми рече да је велика ствар што сам упознао његову омиљену књижевницу из младости ,,Исидору Секулић,, ?! Хтедох да га исправим, али не треба људима кварити младалачке идеале. Највеће изненађење ми приреди моја полуписмена комшиница: ``Комшијо, ти се не `валиш!`` Збуњено је питам: ``Зар си читала антологију КОС-а?`` Она се збуни још више од мене: ``Не знам ја које ти је тој и не прави се заулав. Сликувао си се с онуј Исидору, водитељку што све знаје од секс. Неси ти б`ш тол`ко замајан! А које ти жена вика?``
Питам се ја чему толико писање кад је довољна само једна фотка и то у локалним новинама. Шта би тек било да сам се сликао за неки таблоид! Зато писцима почетницима поручујем да се прво сликају, па тек онда нек почну са писањем. Још боље нека објаве неки `домаћински` видео. То ће им помоћи у каријери више од сабраних дела. Слика заиста вреди више него 1000 речи! А тек добар клип!
Очигледно да су времена, када су писци посећивали школе у којима је већина професора и ученика прочитала њихова дела, давно прошла. Она само живе у сећањима, како каже Михајло Пантић, говорећи о посети Бранка Ћопића београдским основцима 6о-их.
И наравно, умало да заборавим, велики поздарав за колегиницу Исидору Бјелицу, велики респект, а позив за таблоиде остаје отворен.