БЛОГ - ИЗ ДРУГОГ УГЛА - Милена Миликић
Свет је пун боја. Тако бар људи виде сву материју око себе.
Оно што не знају јесте да су и те боје људи који су, као и ја, свет обукли у плаво, црвено, жуто, избегавајући црну, и посебно белу. Али… ово би био добар крај свега… а ми смо тек на почетку упознавања.
Октобар. Била је ноћ. То је јако важно да напоменем, јер се ноћу дешавају многе необичне ствари. Ноћу људи замишљају свет другачије. Ноћу се заљубљују лако. Ноћу лакше пију, и праве грех за грехом.
Те ноћи, касног октобра, Она је по први пут осетила ,,нешто’’ у стомаку. То ,,нешто’’је у њој изазвало бол, и страх.
Ја сам већ тада осећао њене додире на начин на који ни један мушкарац у њеном животу никада неће. Мени је пријала њена рука дајући ми снаге и воље да растем и развијам се. А она није мислила на трудноћу, нити на то да се уместо представљања људима као студент, представи као будућа мајка. Сматрала је да постати мајка подразумева довољан број година, образовање, редовне приходе, и Њега. Тек касније сам то схватао. Али је нисам никада кривио. Само сам је на неки чудан начин жалио.
Новембар. Kажу да је то месец са највише опалог лишћа, и несрећних љубави.
Ја то не знам! Али исто тако осећам да се и у том месецу људи смеју, на улици, у превозу. Знам да причају о некаквим догађајима заборављајући да је најважнији догађај сам живот који треба да славе. Знам, јер сам их слушао и онда када су мислили да их нико не чује.
А Она је била све нервознија. И сваког дана је све више плакала, јер се Он није јављао. Није ни морао. Никада нису обећали једно другоме редовна јављања и честа виђања. То је ваљда модерно. Они то називају ,,Везом без обавеза’’. Глупост... Обавеза.
Тада је сазнала да је трудна, да ће бити мама.
Али нисам успевао да схватим зашто себи задаје бол. Није знала колико ме боли тај Њен ударац у стомак, нити је знала колико ми сметају алкохол који уноси у себе и отров из цигарета. Плашио сам се како ће то све деловати на моје здравље. Али сам се љубављу хранио, дајући јој јасне знаке срца које куца само са Њу. И јако сам се трудио да је смирим наводећи је свакодневно да посматра децу у парку поред њеног стана, и да слуша њихов смех. Тада сам се и ја смејао. Трудио сам се да је опустим и ја Њој отпевам неку лагану ноту за лаку ноћ, али ме није чула. И због тог бих постао невозан. А Она је ходала по соби по целу ноћ, што би ме само још више узнемирило. И тек бисмо се пред зору обоје смирили и заспали.
Децембар. Тај догађај о коме су сви причали се ближио, и ја сам осећао радост на сваком кораку. А кораци људи у снегу дивно звуче. Само је потребно да умете да их чујете.
Ја јесам... И сваки са собом носи поруку. Сваки корак у снегу носи нови живот.
Она је корачала тешко, са сузама у очима. Ипак, Њени додири тих дана постали су опет нежни, осећајни. И ја сам опет био пресрећан.
Тог дана… Тог дана сам се посебно радовао. Почињао сам да добијам нови облик. Желео сам то са Њом да поделим, да ме осети још јаче. Али су ме утишали гласови. Њен који сам већ знао и обожавао, и његов који сам тада први пут чуо. Није ми се допао. Био је то груб глас мушкарца.
Чуо сам да говоре и о мени, и осетио сам се јако важан. Kоначно знају за мене и сигурно ме посматрају, па сам се смешио. Желео сам да и ја њих видим, и једва сам чекао тај дан.
Ођедном осетих страх. И бол. Видех неки страшан предмет. И опет осетих огромну бол. И велики страх. Нешто ми је прилазило… додиривало ме… задавало ми још јачу бол… и одвајало ме од Ње. Не! Не! Неееее! Молим Вас, тето, не! Моллим Вас, не одвајајте ме од Ње! Мамааааа… Мамааааа… Не дај ме, мамаааа… одводе ме… требаш ми, мамааааа! Мама, волим т…
Белина.
Она одлази у свој дом без мене у себи. Одлази без могућности да ме упозна, и да ја себе упознам.
Претворио сам се у боју, иако ћу бити заувек са Њом у мислима. А могао сам постати нешто заиста велико. Могао сам јој, чак, помагати носећи корпе које сада сама носи, и никада не би била сама. Само да није одустала од мене. Само да је још једном размислила…
И ово је крај. Време да се упознамо. Можете ме звати ,,Абортирано дете’’. Ситна, обојена тачкица, као и милион других боја које видите око себе.
А можда ће вас ова прича натерати да спречите да се још неко тако зове.
Земља слави дан у хиљаду најлепших боја.