БЛОГ – МИНА ТАНАСКОВИЋ - ПРВИ КОРАК
Као и обично, јутрос сам се пробудила апсурдно уморна, као да сам целе ноћи трчала маратон. Једва сам имала снаге да ставим џезву воде на ринглу. То је пука формалност, наравно. Кафа одавно није у стању да раздрма моје успаване неуроне.
Можда то има неке везе са сновима. Муж ми каже да сваке ноћи причам у сну. Практично не затварам уста. Мрмљам о наполитанкама, свом послу, рецептима, а понекад веома уверљиво и истрајно водим дијалог са саговорником скривеним у свом сну.
Можда ме то толико измори да ми је после буђења потребан одмор.А можда је овог јутра за мој умор одговорна киша. Падала је целог претходног дана, и целе ноћи. Кроз мокра прозорска стакла, призор који посматрам је безнадежно суморан. Ретки пролазници се вуку као робијаши оковани кишобранима, а аутомобили спрани од прашине надмоћно распрскавају прљаве баре у удубљењима на асфалту. Мој четворогодишњи син одмахује главом и зури кроз исти прозор. За њега је свет крајње једноставан. Ако пада киша, то значи да је велики зелено-наранџасти тобоган на оближњем игралишту бескористан. То значи да неће бити деце напољу, да нема играња у песку, нема сладоледа, нема вожње бицикла. Већ је почео да наслућује да постоје одређене надмоћне силе које делују у свету, и које изазивају крајњу неправду; које раздвајају оно што људи морају да чине од онога што желе да чине. У мени, овај суморни призор изазива одређену врсту насладе што данас не морам на посао, и што су сви ти покисли људи напољу немилосрдно препуштени атипично тмурном и грозном мајском јутру, и одређену дозу очаја што ћу и ја сутра, када кренем на посао, бити једна од њих, уколико се време не поправи. То такође значи да је идеално време за писање блога – баш сада, када досадна падавина онемогућава моје уобичајене активности.
Сматрам да би требало да напишем нешто о свом компјутеру. Усред информатичке револуције, постало је уобичајено да људи кукају и говоре како су компјутери све упропастили. Музика се сада прави помоћу компјутера (онај иритантни, хипнотишући туп-туп звук који вероватно убија мождане ћелије ефикасније од ракије); људи више не разговарају него „лајкују“ статусе на друштвеним мрежама; млади се више не баве спортом него масовно дангубе играјући Ц.С. или WОW. Али, ја желим да кажем колико ми је овај рачунар драг. Желим да нагласим колико се осећам поносном што мој син уме да пусти себи цртани на yоутубе-у; да нагласим да ми је баш компјутер омогућио да напишем роман. Уз помоћ оловке и папира једноставно не бих успела. Тај процес је за много истрајније душе; за неку инкарнацију Вирџиније Вулф која стрпљиво умаче пенкало у мастионицу, нимало ужаснута призором неуредне хрпе папира пред собом.
Замислите ово – 1977. године, Кен Олсон, председник, директор и оснивач Дигитал Еqуипмент Цорпоратион-а, изјавио је да не постоји иједан разлог да неко пожели рачунар у својој кући. Томас Вотсон, председник ИБМ-а је 1943. рекао: „Мислим да постоји светско тржиште за можда пет рачунара.“ Ако су ти врхунски стручњаци у својој области – можда чак генијалци – тако драматично оманули у процени и предвиђању будућности, боље је не размишљати какве шансе имају наши смешни планови које смо зацртали за нашу будућност.
То је велика мистерија – тај незнани број дана који се протеже испред нас, у које треба уложити све напоре, снагу и таленте које поседујемо, како бисмо својој деци и себи омогућили најбоље животне услове. Када погледам свог сина, тако минијатурног и занесеног у свом свету играња, понекад могу да видим његову будућност, као сјајну, еластичну траку која се протеже у недоглед, пуну могућности, прштећу од потенцијала. Могао би да буде шта год пожели да буде. Могао би да успе у чему год замисли. Све је то пред њим.
Треба застати на тренутак и чврсто убедити себе: и ми, одрасли људи који смо оковани пословним, кућним и породичним обавезама; обавезама сваке врсте и нијансе; који смо спутани друштвеним ограничењима, оним што људи мисле о нама и што би могли помислити ако учинимо то и то; који смо често спутани сопственим комплексима и малим самопоуздањем – треба рећи себи: „И ја имам све пред собом. И ја могу да учиним шта год пожелим, да остварим шта год наумим.“ Само треба направити први корак. Учините то још данас. Почните да пишете наредни роман. Завршите збирку песама коју сте започели још у средњој школи. Почните да учите за пријемни испит неке високе школе или факултета; ускладите добијање дипломе са добијањем плате на послу који сте тренутно принуђени да радите, како бисте једног дана радили посао који волите. Уложите енергију да у будућности од онога што сада јесте, направите најбољу могућу верзију себе. Све вас чека, тамо напољу. Киша ће ускоро стати.